Kako je čudno
kad sve završi.
Jer
dok traje
zamišljaš kraj
filmski.
Ne nužno lep
al zamisliš ga nekako.
Šaka drame
šaka suza
prstohvat dreke
prstohvat
zauvek
nikad vise
pokoje
mrzim te volim te
kroz zube proceđeno
ili šta znam
kakve već ko krajeve
zamišlja.

A čudno je
kad jednom stvarno završi
kako je sve što si smislio
pujpikenevaži
kako je sve malo i glupo
kako ti se kitnjastom
čini svaka misao
o nekom ušminkanom kraju.

Legneš na pod
raširiš ruke
pustiš da sve isteče.

I uglavnom tako
sve i završi.

tumblr_lhpiqzNbAA1qcgt7io1_500

Na tim točkićima
imaš bar pet godina manje.
Nije što se tako osećaš
nego što tako sve,
čini ti se,
možeš.
Znaš kao:
ispasti iz stana u pola noći,
popiti pivo na keju
i popušiti malo loše trave
dok sviće,
a ti nigde ne žuriš
i kao super si,
i kao super sam.
Ređam s Ksenijom priče,
podsećanja,
kažem:
A je l se sećaš kad dođeš
i pomisliš kao
ovo je to,
ovo je vrh,
dalje nema,
koliko je dobar,
koliko je lep,
koliko sam ja sva super.
Pa onda tako
iznova
do radosti do očaja,
od očaja do radosti.
I ta nesigurnost klinačka
kojoj svejedno
a ne manjkaju joj muda.
E to opet imaš na tim točkićima
na tim rolerima smešnim,
mogućnost da ti bude svejedno.
Ne vidiš ti ljude
i ne znaš da l te ljudi vide
a svet je ponovo tvoje igralište,
ono baš skroz neistraženo
dok se milioni vrata
otvaraju pred tobom
a ti ne znas gde bi pre.
Zato kupiš još jedno pivo
(dragstor na ćošku ne radi,
jedva nađeš drugi).
U dečijem parkiću popušiš
još malo trave
i odavno je svanulo.
Zategneš rolere,
kotrljaš se.
U jednoj ruci snovi,
u drugoj ništa.
Jutro je i svi već nekud kreću.
Deca, poslovi,
pijace,
životi
i, najčešće,
ništa.
Samo iluzija života i kretanja.

Kotrljam se ulicama
lagana da poletim.
Ja i par ukrućenih bradavica
koje se malo maze sa jutarnjim vetrom.

Kako je lepo
kad nigde ne žuriš.
Kako je lepo
kad te život malo sačeka
dok predahneš.

tumblr_ndr9if1M6q1qz7lxdo1_500

Daj mi malo nereda
da ti jednu pesmu sazidam.
Da vidiš kako haos
u mojim rukama
postaje ono od čega se život pravi.

Nikada nisi video nekog
ko s toliko dečije naivnosti
čeprka po smeću
očekujući da nađe čisto zlato.
Nikad nisi video nekog
ko tako bezuslovno veruje
da će ispod slojeva nereda
da nađe ceo jedan lepi svet
sazdan od smisla.
Nikad nisi video nekog
ko ovako oberučke prihvati
sve najružnije u nekom
i, dok postaje preteško,
zna da sledi naslađivanje
lepotom,
medom iz nečije duše.

O nikada,
veruj mi,
nisi sreo ovoliku želju
da se zida
baš tamo gde je porušeno,
baš tamo gde su zgarišta.
Čik me probaj
tamo gde ima pepela.
Iz svake šake feniksa ću da ti rodim.
Zajedno sa pesmom,
zajedno sa životom neurednim
i smrti, od tog života tako živog,
smrti do grla od straha usrane.

tumblr_lf8g8ufUop1qzht7io1_500

Mislim da je na svetu malo stvari koje volim toliko koliko volim poklone.
Ima onih pogleda od kojih te prođe jeza (iz prvog, ne iz trećeg puta), ima onih baš nekih najslađih dinja na svetu i tako nečega možda još ima, al’ tu su blizu i pokloni. Pravo jedno čudo od milijardu slojeva u kojem skoro pa jednako uživaš i kad si klinac, i kad malo porasteš, i kad si kao baš veliki i kad skroz omatoriš. I, što je još lepše, možeš u njima da uživaš i dok ih poklanjaš i dok ih daješ! Zamisli tu dvosmernu radost!

Rođendan mi je negde odmah iza ćoška i mislim se ovih dana: sve nekako, bre, ne mogu da prebolim ono kad se od rođendana pravi totalna fešta. Dobro, lažem sad malo, jer svu onu gužvu koja se oko rođendana stvori, te milijardu rodbine, to puštanje pesme s mojim imenom, e, to sve baš jako ne volim. Ali ono uzbuđenje, kao: tri puta ljubljenje, kulturno, i ubaci ti usputno u ruku neku kesicu šuškavu i ceo taj ritual dok je blago ispipavaš usput (a ne smeš odmah da otvoriš; nauče te, zlobnici, da nije pristojno), pa da l’ je knjiga, da l’ je majica, ili jao, vidi ovo, nemam pojma šta je, može biti sve na svetu! Ta mala igra pogađanja koju igaš sam sa sobom i tim šuškavim čudom u rukama, koje može da bude sve šta poželiš, koliko je to samo lepo!
Kad sam bila mala, sećam se, i dobijem za rođendane ili Nove godine neku paru (u tom periodu, svaki komad novaca je bio samo „neka para“ bez da znaš brojku, precizno), to je bilo valjda nešto najtužnije što može da mi se desi. Ubijena je sva radost iščekivanja, nema igre mašte i pogađanja, samo jedno mrtvo parče papira što tu ped tobom stoji, i nisi valjda lud da brojiš nule. To je sve dupla nula, bre!

10494768_10203627333019407_6617826226288540485_n
Sa slatkišima je već bila druga priča. Njima sam se uvek prilično radovala, čak i kad naiđem na neke koje ne volim tako mnogo. Ipak, eto, ima tog rovarenja, papira što šuška pod prstima, pa onda smažeš zalogaj i sa samim sobom iščekuješ da li je lepo ili bljak. To je već nešto. Tu mašta šljaka samo tako!
A da vam ne pričam tek o tome šta je jedan Deda Mraz mogao da znači u tom takvom svetu sazdanom od poklona, od pahuljičastih poklona koji samo tebe traže. (Ni Deda Mraza i to što ga, bezobraznika, nema, nikad neću preboleti.) Pa, to nije bilo puno poklanjanje, nego – zamisli samo! – ti čak pišeš svoje želje tom nekom, sve kao s mišlju da ih on ionako sve uvek ispuni, i onda čekaš i čekaš i čekaš, i tog 31. odlaziš na spavanje toliko uznemren radošću iščekivanja da se to graniči s ludilom jednim lepim, pa naredni dan, ispod svetlucave jelke – sve lepo i najsvetlucavije na svetu što samo tebe čeka. Zamisli: sve tvoje dedamrazaste želje – ostvarene! Ako neka i nije, tu i tamo malo se smoriš, ali papir nastavi da šuška, i tražiš tragove (možda mu se brada zakačila za jelku pa je mrva kao ostala), i smeješ se očiju velikih kao dva užarena, radosna sunca.

…A onda i porasteš, pa poželiš da i ti nekog obraduješ onako kako si ti bivao obradovan kad si bio mali. I to kad prvi put vidiš kako se nečije oči šire u osmeh, pa kako to celo lice postaje jedna velika usta i jedno veliko, lepo, nasmejano srce, pa što je to nešto baš najdivnije na svetu valjda.
I, šta znam, valjda tako nekako i preboliš to što nema ni Deda Mraza, ni Uskršnjeg Zeke, ni to što ti rođendani više nisu skup rodbine, poklona i loše muzike. Na red dođu oni sitni, usputni znaci pažnje kojima ti obraduješ nekog ili neko tebe: čokoladice sa slatkom porukom ubačenom u torbu, u prolazu, pa ručno pravljeno ovo i ono, pa sitni novci i krupne reči, pa samo reči kad se nema ni za šta drugo.

I pravo da vam kažem, ja skidam taj šuškavi papir sa milion i jednog poklona i dan danas. Neki od njih uopšte ne postoje, neki od njih se nikad ne dese, al’ ima ih par koje celog života sanjam i koji mi i dalje traju. I sve šuška i šuška i ceo mi se svermi trese svake godine od tog lepog iščekivanja. I sve čekam (šta čekam – znam!) doći će mi jednom taj Deda Mraz i doneti to što sam mu tražila inače se ovaj život ama uopšte ne računa.

30 days of kindness
Dan 08. – Jedno hvala-ti pismo i par usputnih skica još

(Ovo odlažem godinama.)

Ima jedna žena, što sam je srela u petom razredu, još sva balava, o kojoj ne bih umela reći ništa više od onoga što u ovom tekstu u nastavku stoji.
Ima tih par događaja koji ti promene ceo život. Tih par reči (nekad i samo pogleda) zahvaljujući kojima vidiš sebe na drugačiji način, pa te sve to zajendo negde i nekako zauvek obeleži.
E, to jedno zakasnelo hvala (nikad nije zakasnelo, uveravam se celoživotno) sam danas bacila na papir, uz još stranicu i dve teksta. Čekam da dobijem adresu i da ga pošaljem, zajedno sa par priča i pesama. Niša veliko, ali meni najveće, godinam već – ogromno, ogromno važno.

Kad neke ljude srećemo uvek ili kad ih ne srećemo nikad onda zaboravimo te male – velike stvari, ta mala – velika hvala. A to podsećanje, da je neko, možda, sa par reči stvarno usmerio ceo tvoj život i ceo njegov tok – pa može li veće od toga?

‪#‎30daysofkindness‬ ‪#‎day08‬

A evo i teksta.

PAGE TOP