O premeravanju topline

J. je imala taj jedan neobičan dar o kom mi je baš nedavno pričala. U stvari, još uvek ga ima, naravno. Zato mi je o tome i pričala. Sve kao nešto ne – u – njenom – stilu, skoro pa suznih očiju, sva nešto skrušena i snuždena.
– Mogu da osetim tu… toplinu. Mislim, ne da je osetim. Mogu da je skoro posve precizno izmerim.
Ja do tad, naravno, nisam nešto mnogo ni razmišljao o toplini i svemu tome, pa mi je ta priča bila i blesava. Pa ipak, slušao sam je jer se činilo da joj je baš važno da kaže. I rekla mi je, lepo mi je rekla kako gotovo nepogrešivo ume da proceni koliko topline je u nekome za nju ostalo.
-To je užasan jedan dar, znaš… Počne da boli i pre nego što uopšte i treba da boli, jer vidiš to jasno, k’o na koži. I ne možeš se prevariti. Neko ti se smeje u oči i govori lepe reči, koje još stvarno i misli, a ti vidiš kako je ostalo još deset grama topline i u napred sebi kažeš: Ostalo nam je još toliko i toliko vremena da je potrošimo. I posle si dugo tužan. Pre vremena. I posle.
Kao što rekoh, činilo mi se blesavim to kvazi procenjivanje onoga što u nekom postoji, pa još topline, pa još i rastuživanje zbog svega toga. Ipak, setio sam se svih onih priča o magiji u toj njenoj magičnoj kući, i toga kako sam video tog Marlon Branda, recimo, i onaj mesec u njenoj ulici i sve to, i rekao sam sebi: Ko zna, možda je i ovo moguće. Jer stvarno, ako ništa, bar te oči su joj bile istinski tužne i nekako zgaslog sjaja dok o tome je pričala. Mora da je bila istina…

tumblr_lb3eh1kcxn1qchz0wo1_500

J. je, kako mi je kasnije rekla, zapravo i bežala zbog od tog voljenja, od tih ljubavi, od tog svega, samo zato što je bila duboko svesna kako u njoj topline je stvarno previše i kako ne zna da li postoji neko ko mogao bi sve to da podnese, na toliku toplinu istom uzvraćajući. Umesto da stoji pred svetom (ili još gore, pred jednim, konkretnim, čovekom) rasporene unutrašnjosti, posve tople i prozirne, ona je odlučila da je bolje da se ni za koga i ne otvara, bar ne tako jako, bar ne do kraja. I nije. Te godine u kojima je bežala od svega najčistijeg u sebi, te godine u kojim je sobom samom tek sebe samu grejeala, te godine u kojima je jednog po jednog ljubavnika napuštala uvek kada bi shvatila da joj je sa njima hladnije nego kad sama sa sobom je… te godine dovele su je na mesto na kom danas stoji:
Gledao sam je ispred sebe, gordu, ispravljenih leđa, zaleđenog, a još uvek beskrajno iskričavog, pogleda, kako sedi sa tim rukama uredno spuštenima u krilo, povremeno se nakašlje, pripali cigaretu, promeni pesmu (ako krene neka kao posve sladunjava) i čak i dok priča mi o tom svom magičnom, a usranom, daru – deluje tako strašno daleka, tako potpuno svoja i nimalo ničija.
Kad bih krenuo da je zagrlim, njeno ionako malo telo se nekako čudno skupljalo (i smanjivalo, činilo mi se). Bilo je to, istovremeno, i k’o da joj je u tom zagrljaju nelagodno i k’o da želi da sva u njemu nestane.
Na lepe reči teško je uzvraćala istima. Dobra procena, premeravanje reči (isključivo toplih) pre no što se izuste i sve tako redom.
Neretko, bilo je strašno gledati tu ženu lomljenu beskrajnom toplinom koja u njoj postoji i beskrajnom hladnoćom kojom toplinu čuva. Da li ju je hladnoća zaista čuvala? Jer mislio sam ponekad (i često joj to hteo reći) kako ta hladnoća bi mogla dovesti do toga da topline jednom nestane? Ionako, slutio sam, rekla bi mi da bi i bilo bolje da toplina iščezne. “Tada bih bar uz nekog mirno mogla da dišem, ne tražeći više od onoga što dobijam.” – mogao sam je čuti kako mi govori.

Tog dana, nakon što mi je ispričala te toplina – priče, pomenula mi je i magičnu cigaretu.
– Oh! Zar još magije! – rekao sam, sa osmehom i polusarkastično, i brzo se uozbiljio jer mi se učinilo da bi mogla i da se naljuti. Šta znaš…
I onda sam se setio da sam za magičnu cigaretu već negde čuo. Kada ju je izvadila i zapalila znao sam da za istu ne samo da sam čuo – već sam je i imao u svojim rukama. I plućima.
– To je najkratkotrajnije od svih magićnih zadovoljstva, valjda. Ali bar uvek možeš ponoviti. I ponavljati. Neograničeno.
Zapalila ju je i težak i gust dim ispunio je prostoriju.
– Budem prazna. Božanstveno prazna! Ni traga od topline. Ni traga od velikih, debelih misli. Ništa… Samo praznina koja leči.
Nasmejao sam se i uzeo dim. I ona je. I još jedan. I još jedan. Onda smo stali da se dugo smejemo. Čak ni kada sam je zagrlio, nije se izvukla iz tog zagrljaja, pa ipak, nije ličilo na pripadnost.
Te magične cigarete bi trebalo da ubiju takve misli, ali ja sam svejedno hteo da je pitam da li je ikada ikome pripadala. Pa sam se onda setio da samo pripitomljeni pripadamo. Pa sam se onda setio da samo ljubavlju pripitomljavamo. Pa sam se onda setio i da bez dovoljno topline, ni ljubav ni pripitomljavanje ne dešavaju se. Još ređe ako se o, k’o što je ona bila, beskrajno divljima radi.
Videla je da lovim neke prevelike misli.
– Pusti sad to – rekla mi je – Možeš još jednom da me zagrliš.
I nasmejala se. Zvonko. I smeh je dugo ostao da zveči u prostoriji. Toliko dugo da mi se ni sledeceg jutra odatle nije odlazilo.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *