Posebna vrsta usamljenosti

Život nas povremeno dovede u ćošak u kom se nađemo zaista sami, čak i kada ih ko zna koliko oko nas ima. Prosto, smesti nas na to mesto i kaže:
– Eto, jebi se sad sa svim tim.
Ili ne baš tim rečima. U svakom slučaju, samo nas dovede pred svršen čin, a čin nimalo nije svršen. Sve je na tebi, sve u tvojim rukama, dakle. I kako si se godinama šepurio zamišljajući da sve možeš sam (obično je i ispadalo da možeš tako) sada si konačno došao na mesto na kom ne da treba da zamisliš da sve sam možeš već sve sam zaista i treba da uradiš.
Hoćeš – nećeš; uzmi – ostavi; ili – ili.
Nema vise onih bezbroj sitnih opcija za koje si se kačio. Svršen čin. Dva pravca. Na tebi je. A ti ne znaš gde si. Po prvi put, stvarno i najstvarnije ne znaš gde se nalaziš. Gledaš nebo iznad tebe – nije tvoje, nikada ga pre nisi video, nepoznato ti je. Gledaš ulice. Nepoznate su. Sopstvena stopala – teško pokrećeš. Tvoje telo – tuđe je, ne osećaš ga, impulsi u njemu konačno su sasvim mrtvi. Ne osećaš rad čula. Receptori za bol – strašno osetljivi (mada samo povremeno ipak). Najviše si zaleđen. Bez mogućnosti da išta vidiš i osetiš, da do bilo čega stigneš. Ali ti konačno treba da biraš. Konačno, nema ili ovo, ili ono, ili ono tamo, ili ono onde. Sada je samo ili – ili. I jedno mora. Nema bahatog grabljenja svih šansi. Bar na trenutak, moraš da staneš i stojiš. I po prvi put, čini ti se, čak ti se i stoji, ali ne ovde, ne ovako, ne na tom nepoznatom ti mestu, ne sa tim tuđim nebom, tuđim telom, tuđim životom. Stoji ti se sa tvojim svim. A tvog ničega nema. I unutrašnji haosi – ugušili se na trenutak. Ne misliš da su se sredili. Moguće da se nikada neće srediti. Samo – nema ih. Čeprkaš. Rovaš po svojoj unutrašnjosti. Tražiš nešto za šta bi se zakačio, nešto što bi ti okupiralo um. Ničega nema. Ničega. Samo ti i prazni zidovi. Samo ti i tišina. Samo ti. Čak ne ni ti i milioni tebe. Samo ti – jedan i jedini. I tu si. Strpan u ćošak mogućnosti. Bez pogodne maske koju bi navukao na lice. Lice ludaka loše ti pristaje. Svaka koža na tvojoj koži – neukusno. Kičasto šljašti sa tebe sve ono što ti ne pripada. Pa zato svlačiš deo po deo. I deo po deo. I deo po deo. I na kraju si go. Odran do gole kože i još malo – do kostiju.
Ponekad (dok loviš načina da iz praznine se izvučeš) učini ti se da još nečega u tebi ima, pa poželiš da ljudima se još jednom otvoriš.
Ovome srce, ovome slina, ovome krv, ovome bedro, ovome strast, ovome pljuvačka, ovome dobrodušan osmeh, ovome ništa, ovome obećanje, ovome laž, ovome poluistina. Uglavnom baš i ne stigneš sve to tako fino da raspodeliš, ali dok nešto od toga nekome udeljuješ (k’o milostinju, čini ti se, a zaprvo te unutrašnjost prazna peče od želje da se da) osećaš i kako svi kapaciteti su ti za trenutak istrošeni, i kako je ovo maksimum svega, maksimum osećaja (ma kakav da je) i kako posle ovoga – dalje nema, moraće malo da se žmuri, malo da se ne diše, malo da se živi u praznini, u zatočeništvu prepunom ničega.

Poslednje čega se, u tu prazninu uvučen, sećaš (patetično, jer u praznini još jedino mesta za patetiku i povremeno samosažaljevanje ima) jesu jedna kao ljubav i jedna kao strast. Miljama ti se udaljenima čine. Iznenada, sumnjaš u realističnost osećaja i doživljaja, pa stižeš i da se upitaš da li si ti bio taj koji voli i gori ili si ti ovaj koji si danas i koji u sebi više nema ništa do ponekih sećanja na sećanja, na stvari koje se možda i nisu dogodile, koje si možda (nikada se to baš i ne može znati) izmislio u nekom od bezumnih stanja, želeći da sopstvenu stvarnost malo ukrasiš, k’o što i sada bi. Samo, sada se nema za šta zakačiti. Prazne ruke i još praznija unutrašnjost stoje odrešeni. Nikog ne primaš u zagrljaj. Niko te ne prima u zagrljaj. Hteo bi, možda, eto, i da je neko tu. Neko koga ćeš trebati, na primer. A iznenada se čini da nikoga baš i ne trebaš. Iznenada se stvarnost piše kao: stvarnost i ja. Bez ikoga okolo. Bez ičega što bi je načinilo ovakvom i onakvom. Gola egzistencija i goli ti.
Uveče ležeš u krevet, k’o sav normalan svet, samo ne stižeš do svega onog normalnog što radio si. Potrošio si sve lepe snove na koje si mislio pre pravog sna. Ležiš prazan, k’o razapet na tvrdom krevetu. Ležiš pokriven do nosa, očiju i čela. Kako se sekundara kreće, sve dubolje pod pokrivač se zavlačiš. Ako se desi da dugo ne možeš da zaspeš – naviješ časovnik za trenutak, samo da bi čuo neki stvaran zvuk koji će da liči na potvrdu onoga što u stvarnosti ne nalaziš više tako često: Da, živ sam.
I onda časovnik odzvoni. I onda je još malo hladnije pod debelim pokrivačem, na tvrdom krevetu na kom ležiš razapet. I onda je praznina malo intenzivnija, iako nisi očekivao da to može da se desi, pa ti se zbog toga čini i da koža ti je za broj veća. U unutrašnjosti – ništa. U stvarnosti – niko na koga bi mogao računati. Pa ni ti sam. Ti sam – još ponajmanje.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *