Trafika

Luna je radila u trafici pored autobuske stanice i dnevno bi videla prave gomile ljudi. U nekim danima joj se činilo da cela jebena planeta uspeva da se sjati na taj komad prostora, da stigne do njenog prozora, kupi novine, paklu cigareta, kutiju kondoma ili da samo stoji tu i čeka dosadni autobus, satima.
Da bi prekratila vreme (u onim trenucima u kojima je sva dnevna štampa izlistana, a koncentracije nedovoljna da bi se neko ozbiljnije štivo čitalo) ona je osmislila nekoliko igrica koje je sa samom sobom i slučajnim prolaznicima igrala (a da oni ne znaju, naravno).
Jednu je zvala prosto Pogađanje. Posmatrala bi ljude i na njihovim licima, u njihovim pokretima, pokusavala bi da pročita kakvi su zapravo. Bilo je raznih. Najviše onih samima sobom spustanih. Uživala bi da ih gleda i zamišlja kakvi su im životi, kako dišu, smeju se, jebu, kakvi su kad izgube kontrolu, koliko daleko odlaze, i da li su srećni, najzad.
Druge se igrala često uporedo sa prvom. Zvala ju je Seksualni profil. Jednostavna je bila i tu je (kasnije je utvrdila, na neke bizarne načine) uspevala najređe da omane. Pogađala bi koliko su čulni, da li tokom seksa govore, da li vole nežno, da li vole grubo, da li vole da ga puše, da li vole u prirodi… i sve tako redom. Bilo je sjajnih. Viđala je one za koje je, na primer po samom načinu na koji pale cigaretu, mogla biti sigurna da su malopre imali lud “na brzaka” seks i da im oči još uvek zažareno sijaju opijene ubrzanim disanjem i znojenjem. Činilo joj se da na ponekim butinama može da vidi graške znoja, ostatke sperme, iako ničega od svega toga tu nije bilo. Sretala je i one kojima kao da je mogla vidi zgrčene penise i vagine kako plašljivo se bude kada se bude (odveć retko, znala je) i kako se daju, tako nekako, odrešenih ruku, a s ogromnom rezervom. I kako ne žele više od toga. I to ju je na poseban način plašilo.
Treću je igrala isključivo sa starcima. Nije imala nikakvo ime. Zamišljala je kakvi su bili kad su bili mladi. I žene i muskarci. Da li su se često smejali, bili brbljivi, šmekeri i male lolite, ili su pak bili stidljivi, čekali nekog da ih otme, verovali u bajke i u koje, i da li su danas srećni. I bilo je zadivljujuće koliko toga se moglo pročitati iz bora na licu. Sretala je žene, skupljenih obrva i kada se smeju, i samo bi sebi dugo ponavljala: ovakva ne smem postati, ovakva ne smem postati. Sretala je stare muškarce koji su sedeli mirno, sa onom količinom šarma koju je evenutalno još Hemprfri Bogart u tim godnama mogao imati, gledajući ljude ispod oka, sve nekako nasmešeno, a kao izazivački, potcenjujuće skoro. Bilo je bizarno.
Postojala je izvesna prednost koju je ona imala kao posmatrač, za razliku od gotovo svih drugih posmatrača: ljudi manje – više nikada nisu znali da ih gleda. Na taj način, fantastično čitajući govore tela, mogla je gotovo nepogrešivo da ih proceni i to ju je radovalo. Oduševljavala ju je ta trenutna ogoljenost ljudskog bića koja kao da bljesne za trenutak, obasja ili uprlja prostor, i onda prosto nestane, ispod slojeva samokontrole.

Ponekad bi je, naravno, sve to umaralo, pa bi (kondicije radi) samo glumila da ih posmatra dok bi, na stolicu na kojoj sedi, u malom, zatvorenom prostoru, spustila vibrator i sela na njega, grizući usne i pravecći se da lista dnevnu štampu, odsutno.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *