Zamisao

Zamišljam:
Nailaziš na izgubljene cipele, od sedam milja, nespretno ih obuvaš (prevelike su za cela tri broja) i njima brzo, kroz noć, stižeš do mene.
Zamišljam:
Iz rukava izvalčiš stoti po redu mađioničarski trik (baš taj si zaboravio da mi pokažeš) i iznenada ceo prostor ispunjava se toplinom koja umesto tebe treba da šapne mi kako bićeš tu, kako stvarno nećeš odlaziti, kako ne treba da više plašim se.
Zamišljam:
Dolaziš jednog dana neočekivano i poklanjas mi pravu, bisernu ogrlicu – a svaki biser po jedna je nežnost koju za mene sakrio si ispod kaputa.
Zamišljam:
Povlačiš me u zagrljaj, da dođem baš tu, ispod tog kaputa, i dok udobno smeštena sam, glave prislonjene na tvoje grudi (čujem ti otkucaje srca; ujednačeni su), zajedno letimo, a mesec je samo veliko, svetleće jaje koje snešćemo na zemlju.
Zamišljam:
Uvlačiš se u krevet, pored mene, u pola noći, a sa usana ti sve sama strast curi.
Zamišljam:
Grliš me pesnicama i ljubiš zubima.
Zamišljam:
Zvečim, od radosne strasti raspukla, dok u mene se zarivaš.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *