Insomnia

Bedra mi bivaju nakvašena tvojim rečima.

Nekada se probudim u pola noći
samo da bih saznala
drhtim li još uvek dok te u sebi rađam.

Leđa su mi krvava;
besprekorno izmučena našim previsokim stremljenjima.

Rekao si da treba da prođe vremena
i da ćemo tada znati
koju misao naše ludilo treba da nosi?

Ne, nisi ti stvaran,
čim ja od pepela svoje čamotinje
za sebe ne mogu da te oblikujem.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *