Iz dnevnika

Tvoja snaga me preplavljuje.

Samo otvorim oči, samo se usput naslonim na tebe i svu me obuzme sirova, muška snaga što u tebi ključa. Ti nisi muškarac, ti si mužjak. I moj si čovek. I ja… ja nisam žena. Ja sam ženka. Podatna, topla, što širi raskošne butine, bokovima te u sebe poziva. Ja grejem postelju ratniku. Ja sam mu odmor. I šapućem ljubav onda kada vrati se u dom. Moja utroba je tvoj dom. Moje celo biće je tvoj dom. Ti ga preplavljuješ, a ono ni tada ne biva tobom sputano, već k’o voda zemlji dolaziš mi i samo se sve potpunije svoja iz tebe rađam.

Tako je lepo biti te pun onda kada svojom snagom moju snagu ne sputavaš, kada moja snaga pored tvoje može nesputano da se raspline, a da i dalje osećam da si jači. Meni trebaš jači. Kad moram da budem jača, ja svoju snagu u sebe zaključavam i onda me iznutra degradira. To je ružno i ne volim kada se desi.

A sa tobom rastem. Svaki put kada te tu ima – sve moje se uz sve tvoje uvećava. To je skoro pa neverovatno i pravi dar prirode i života. K’o da mogu da vidim, k’o da nekom drugom dešava se, taj veličanstveni trenutak u kom moje ja i tvoje ja tako skladno jedno uz drugo postoje.

Ti si voda ovoj zemlji koja jesam.

A ja te volim. I to je stvarno.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *