Iz priče o J.

– Ali nećemo o tome. Htela sam ti nešto drugo pokazati. Vidi!

Navikla na smešne i stvarne magije koje se u njenom svetu zbivaju, gledala sam je ispored sebe i ličila mi je na dete koje pokušava da provali mađioničarski trik, neuspešno, da ga otkrije i kaže, k’o kad igra žmurke, “pujpikenevaži”. Pustila sam je da učini to što je namerila. Sa J. se, uostalom, i nije moglo drugačije.

Ustala je sa kreveta, iz onog magičnog kofera izvukla neko platno, providno, otvorila prozor i njime prekrila žaluzine, pa ga onda ponovo zatvorila.

Umesto belog, ledenog prizora, kroz prozor se, kao, u celoj njenoj ulici, videlo jedno stvarno, najstvarnije proleće. Sve sa suncem! Ona je stajala pred prozorom, pred tim magičnim roletnama, i činilo se da će dečije da zapljeska rukama, kao u čudu, kao u radosti pred tim prizorom, kao da ga ni očekivala nije.

Napolju je bilo sunčano i toplo. Otvorila je prozor i kao da je dašak toplog, gotovo teškog majskog vazduha ispunio prostoriju.

– Nije mnogo, znaš, al’ obmanem hladnoću toplinom za trenutak.

Stajala je i gledala nepostojeće prolećno nebo. Pretpostavljam, nije ni čula kad sam otvorila vrata i otišla.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *