Obed – Srce za izjesti

Ručamo.
Jedemo moje srce,
samo što niko ne zna da je moje.
– Preveliko je – kaže mama.
Smejem se.
Kao:
Kako srce preveliko može biti?
Raskuvalo se.
Svako je dobio po komad.
Meni je pripao najmanji
jer se ja sa njim ionako čitavog života
mučim i briga me i što je raskuvano,
i što je nikakvo,
i znam da je lošeg ukusa,
i ne treba mi.
– Bože, kolika je ova životinja
morala biti
kada ima ovoliko srce?
Čitavih 157. centimetara,
mislim,
i smejem se u sebi.
Čini mi se kao da jedu svoju supu
sjajno i brzo,
i nema je,
i nema je,
a moj tanjir se puni.
Tek je pojedem
i opet je do vrha pun.
Suze su to valjda,
šta znam…
Nije me briga
sve dok je to srce odstranjeno.
I onda, konačno,
prospipam supu,
zgađena.
– Šta se dogodilo?
– Ništa. Prokleto srce je moje.
Preneraženi pogledi.
Kakva sjajna predstava!
Kakva gozba!
Kakvo ludilo!
– Hvala vam što ste me rodili,
i što je srce preveliko,
i što je bljutavog ukusa,
i što mi ne treba,
i što plačem u tanjir
i zamišljam da je to supa,
i što ste pojeli to srce,
i što ste se pravili da ne znate čije je,
i što je bilo gadno,
a niste pravili nikakve grimase,
i hvala vam što je sada gotovo,
i hvala vam što sada mogu
lepo i fino da živim,
bez da osećam,
bez da srcem osećam,
što mogu da budem
prokleta ameba,
ili prokleti panj,
ili prokleto šta god.

Kakva gozba!
Kakva predstava!
Kakav svršetak mučenja!

Nož u mesto na kom je srce bilo!

Ništa mi se više ne može desiti!
Ništa me više ne može ubiti!

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *