Oni

Uglavnom imaju te vesele oči.
Ili čudne.
Ili sjebane.
I te ruke sa izraženim venama.
I taj, zapravo sasvim ružan, nos.
I te glasove,
za koje mi se čini da bih želela
baš često da ih slušam.
I te duge noge, tako…
zakačene, kao slučajno,
za ostatak tela,
a tako dobro uklopljenje, ipak.
I ta ramena,
lepo izvajana,
uglavnom imaju.
I tu kičmu,
koju ja volim da gledam,
opipam i izgrebem.
I tu dugu kosu,
često,
tako lepu, umršenu,
mirišljavu uglavnom.
I te osmehe,
kao dečačke,
nešto smorene i smotane,
a baš lepe,
baš previše lepe.
I ta lepa slova imaju.
Ne!
Više crvena, krvavocrvena,
koja se u svaki komad
svesti zabadaju,
sve sa tim rečima koje govore,
a koje ja, kao, ne čujem,
jer volim da verujem
da ne čujem.

I uglavnom budu tu.
Kako god.
Koliko god.
Onda mi se zgade,
sa tim očima,
i nosevima,
i leđima,
i osmesima,
i udovima.
Ili se ja njima zgadim.
Sa neurozama,
sa slovima
koja ne znam da izgovorim,
sa dve reči
teške mi za izreći,
sa svojim krajnostima,
sa čime god.
Ili odemo, eto, da ne bi doslo
do zgađenosti.

I uglavnom u nama bude najpogrešnije,
baš ono što nam se, još s početka,
nije svidelo,
a što smo ignorisali.
Zbog očiju,
noseva,
leđa,
nogu,
osmeha,
strasti
i koječega.

I onda, uglavnom,
ne bude baš jako dobro
kada prestanemo.

I onda je ponovo dobro.
Najbolje.
Sa nekim drugima.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *