Baš ništa

Vidi, nije mi ništa!
Malo poluotkinute kože
visi sa mojih nadlaktica,
malo su mi kolena odrana.
Vidi, nije mi ništa!
Malo mi krv šiklja iz vena,
napolje,
ravno napolje.
Malo su mi zubi polomljeni
od cvoktanja u mraku,
od straha,
od čega bi drugog.
Malo su mi ruke
suve i odrane,
od pokušaja
prvo da sačuvaju sve iluzije
pa onda
da operu sve mrlje
na prošlosti.
Ne znam više ni zbog koga.
Ne sećam se više
šta je kome smetalo.
Samo sam žena,
eto,
pa padam na kolena,
pa dajem sve od sebe,
posvećeno,
jer tako se to radi,
i srce iz grudi
(njega sam sačuvala)
A čista moram biti,
k’o i prošlost moja,
izglancana,
ispolirana.
jer tako se traži,
jer drugačija ne valjam.
Ali, hej,
vidi,
nije mi ništa!
U razrovanim grudima
tako je mnogo života.
Pogledaj me,
ti mraku iz kog sam ispilela,
pune su mi oči neba,
puna mi je krv vatre.
Pogledaj me,
vidi kako
mi nije ništa!
Vidi kako
mogu
još dvadeset života
ovako da ništa nemam,
ovako rasparčana
svetom da idem
i da govorim
da sve imam,
da nije mi ništa,
nikad
da nije
mi baš ništa.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *