Debeli snovi

Velike, debele snove smo sanjali.
Na deset debelih pristiju
jedva da smo ih stigli pobrojati.
Tesno su se smestili,
ti veliki debeli snovi
na gadnim debelim prstima.
Neke ljubavi,
neke Italije,
neke renesanse noći,
neka nežnost…
Sve nešto o čemu ja ništa,
baš ništa i nisam znala.
Ti gadni debeli prsti
međuosobno su se ukrštali,
stojeći na nekim debelim vratovima:
tvoji – na mom
i moji – na tvom.
I jednom je postalo teško disati.
Debeli snovi na podu su stajali.
Debeli snovi debelim stoplaima
bili su gaženi.
Debeli snovi dugo su skičali.
Ja sam uskočila u tvoje grlo
i htela da me progutaš.
Umesto toga,
ja sam tebe progutala
i jednom kasnije
legla na neki sto
da bi mi te izvadili.
Ne sećam se da li je bolelo,
ali znam da je bilo stvarno
i da bilo je mnogo krvi.
Debele, masne i lepljive krvi.
Debeli snovi bespovratno su nestali.
I debeli prsti osušili se.
I debeli trbusi
prestali su gladno da talasaju.
Samo jedna želja je ostala,
previše debela
da mogli bismo je izjesti:
Htela bih, eto,
malo da smeje se,
bez da boli.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *