Hod po žici

Prljava ti je ta kosa preduga.
Tih previše snova,
tih previše promašaja
što za života se u nju uplelo.
Skratila si kosu predugu,
brižno,
k’o da skraćuješ svoj život
za par centimetara sećanja.
Pola metra sećanja
odsekla si, ipak.
Laknulo ti je.
Bez tereta na leđima
hodala si uspravljena.
Ali, koliko gordosti
je uopšte moglo da stane
u taj hod po tankoj žici?
Ispod je provalija.
Znala si.
Marljivo si nanosila
gomile pudera
na svoju nežnu kožu
(malo je godinama izbrazdana),
da prikriješ senku straha.
Nijedan nesiguran korak,
nijedan uplašen pogled
poslat nepoznati ljudima.
Ledena sigurnost
i ravnodušnost uz naklon,
nakon plesne tačke i aplauza.
Očekivali su.
Očekivali su da cipelice izdaju.
Očekivali su da kolena zaklecaju.
Oćekivali su da na pola puta staneš,
počneš da plačeš i zamoliš za nekog
ko bi po tebe došao.
Očekivali su da izvežbani osmeh – grč
nestane sa tvojih usana,
da sapleteš se o nekadašnju dugu kosu,
da svetlost ti jaka lice dodirne
i da senka straha otkrije se.
Napravila si korak.
Gorda, pravih leđa
(krv je iz leve plećke kanula na tlo,
niko nije video),
prešla si na drugu stranu,
u letu ostavila promašaje.
Provalija ispod tebe,
činilo se,
na drugoj je strani puta.
Sišla si dostojanstveno,
stala tako da telom
prekriješ tu, tada već, lokvicu krvi
koju iza sebe si ostavila.
Naklonila se.
Osmehnula.
Aplauz popila mirnog srca.
Kada si ušla u svlačionicu,
jedan klovn ispred tebe
ležao je mrtav.
Sela si
i satima skidala scensku šminku.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *