Još koliko puta?

Još bezbroj puta ćeš,
naslućujući loše dane,
čeprkati po svojoj unutrašnjosti
tražeći dovoljno vrelu misao
za koju dušu bi mogla da zakačiš,
tako da kada pomisliš da slutnje te bole
odbraniš se voljenom samodestruktivnošću.
Još bezbroj puta ćeš
u slabašne ruke uzimati štitove
nevešto braneći se od sveta – fikcijom:
plodovi kinematografije,
literarni otpad,
romansirani horori u umu
i bezumni, kao posve čulni,
uzdah na kraju svakog gušenja u Nestvarnom.
Još bezbroj puta ćeš
hodajući gore – dole po sobi,
pritiskati mesto iz kog krv šiklja
govoreći: ne boli, ne boli, ne boli
dok zaista ne poveruješ.
Još bezbroj puta ćeš,
silovana lošim mislima,
odlučiti da čulima se otvoriš,
pa u kuću duha puštati i suvišne.
Još bezbroj puta ćeš
želje pomešati sa mogućnostima
i poverovati onom ko kaže
da iz želje svet je nastao,
pa želeti – vrelo il’ plaho,
noktiju zarivenih u nadlaktice,
da ako ništa ne desi se
uvek možeš u bolne rane na rukama
da zagledaš se i um od želja oslobodiš.
Još bezbroj puta ćeš pomisliti:
više neću moći, više neću moći
da ponovo bi bila strpana
u ćošak mogućnosti
i prinudno – mogla.
Još bezbroj puta ćeš molećivo proskitati:
jos koliko puta? jos koliko puta?

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *