Litica

Koga ćemo okriviti sa padanje
kad skliznemo sa ove litice
na koju smo svojevoljno
došli da plešemo?
Kome ćemo, od blata prljavi,
a još uvek gordi,
staviti lance na ruke
pa okovati nemirom večnim?
Kome ćemo,
kad završimo s igrom,
reći;
Volim
Želim
Gorim
Molim
Izvini
Nikad
Zauvek?
Kome ćemo pljunuti u lice
a da to još uvek znači ljubav?
S kim ćemo, ruku pod ruku,
koračati u ništa
a smejati se blesavo I srećno
k’o da je do kraja sveta?
Za koga ćemo, pitam,
nacrtati mašnu na sujeti
pa dati kao poklon
sa uputstvom:
“Ne otvaraj nikad,
pa ni tada.”
S kim ćemo se, mokri I goli,
buditi u, od čiste strasti,
prljavim krevetima?
I u kojim sobama?
S kim ćemo, kad igra svrši,
deliti
pogled
suzu
ručak
ležaj
cigaretu posle seksa
bol?
Kome ćemo,
kad sve prođe,
Prećutati
sve što je ovde bilo?
Od koga ćemo kriti
da bilo je najveće?
I ko će nas to ispod oka gledati
Kad jedno drugom
Izgovorimo ime?
Za šta ćemo tada reći
da prodali smo se?
Zašto smo sa litice pali
i zašto na liticu došli?
Reci kad pitam.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *