Mulj i ništa

(Jedna rodoljubna.
Ne volim kad moram ove ovakve. Retko dođu, ali kad se dese – onda ne mogu od sebe da pobegnem dok ih ne zapišem.)

 

Bravo Srbijo,
super si to odradila!

Ja sam jedva čekala da još smo nikakviji
od ovog nikakvog
kakvi smo inače.

Pa ne, stvarno su super
ovi novi razlozi
koje ćeš poturititi svojim čedima
a meni oni čije sam ja čedo,
razlozi zašto je dovoljno
i ovo malo što se ima,
ova mrva mala usrana,
ta mrva mrvičasta
nad kojom plačemo i krvarimo svi
koliko nam treba da i do nje dođemo.
Super, stvarno su super naši novi izleti u:
budi srećan što si živ!
budi srećan što imaš posao
neki bilo kakav!
vidiš da ljudi gube glave u poplavama
i gladni su i sami.

Pa ne, jebote,
neću.
Ne znam dokle treba da sam srećna
što su mi pantalone čitave,
što imam krov nad glavom?
Ne znam dokle treba da sam srećna
što sam ziva
sa mrvom
i dve mrve hleba,
jer nekima je gore
jer neki umiru.
Pa dobro, Srbijo,
razumi ti mene,
sta da ja radim sa svim tim?!
To tvoja,
ne moja,
čeda umiru!
To ti,
ne ja,
obezbeđuješ groblja
umesto puteva,
plata,
nasipa oko reka.
Uvek je prekasno.
Uvek se za sekund preračunaš.
Ali pazi,
ja sam proračunala davno još
taj život koji hoću,
a kog ovde nema i neće ga biti
jer iz tog blata po kom se valjamo
ne izvlače se nikad biseri.
Izvlače se ratni heroji
i celi lepi ljudi što sada su ružnih od tvojih rakova:
patriotizma i mrznje,
tupe, a gorke ravnodušnosti
i ostalih bolesti društva.
Svi su takvi kad ih izvrneš naopačke,
od tvog blata – do duše prljavi.
I uvek i uvek
uvek su krivi drugi.
Ako nisu uhvatljivi,
ako nisu strani neprijatelji,
onda su više sile,
onda su neuhvatljive nedaće.

Pa, jebiga,
nije tako.

I povraća mi se od svega toga!
I od lažne humanosti takođe.
Od toga da nam je, mizernima,
vest
kad neko vrati
umesto da ukrade
tuđe,
izgubljeno.

Bravo Srbijo!
Aplauz!
Svaka čast Vučiću!
Svaka čast Noletu!
Bravo Ceco,
majko nacije!
Bravo Dobrice dobri!
Bravo Irinej!
Dole gej parada!
Dole bradata žena!

Pa vrišti mi se!

Ne mogu da podnesem patriotske usklike,
ruke sa brojanicama što tuku žene i pedere,
doktore nauka što kopaju po kontejnerima
i to što nikad nikad nikad
nije pravo vreme
za priču o diskriminaciji ovih i onih,
životu kog nema,
đubru kog svuda ima.
Sitne sitne sitne teme
za velika velika ogromna govna
u kojima plivamo.

Vidi,
napolju je džungla.
Mani se toga.
Vidi,
nije više ni džungla.
Sve je mulj i ništa.

Jebi se Srbijo!
Ja sam htela sve,
a ništa je pobedilo i ovog puta.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *