Nemoj da se igramo

Nemoj da se igramo.

Sjebala sam barbike,
otkinula im glave,
ošišala preduge kose,
našminkala.
Droljaste su mi barbke
ili potpuno uništene.
Nisu za igru.
Ne mogu ni vije.
Kolena sam odrala,
u pesku,
na ulici,
svuda pokušavajući
da igram se,
trčim,
skačem,
dohvatim nebo.
Nemoj da se igramo.

Bole me ruke
od ušivanja rana
pa u igri
ne mogu ništa lepo
da sklopim.
Ne mogu tim rukama
ništa u pesku da ti napišem,
nikakav tajni grad da nam sagradim.
Nemoj da se igramo.

Oči mi od zurenja u sunce umorne.
Ako stanem da žmurim
zaigraću se mraka,
umesto žmurke.
Oči će mi sklopljene ostati.
Propašće nam igra,
znam ja odmah.
Nemoj da se igramo.

Odloži te autiće,
te lutke,
te noge,
taj Pinokijev nos.
Sve odloži
i pogledaj me.

Izboranih nada,
izrešetanih pleća,
jedva sastavljenih
udova i srca,
čega,
reci mi,
čega ja to s tobom
mogu da se igram?
Nemoj da se igramo.

Od tvoje dosadne igre,
što godinama traje,
moje unutrašnje dete
vrišti,
dosadom ubijeno.

Nemoj…
Neću da se igramo, jebote!

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *