Pljuneš na ranu

Pljuneš na ranu.
Pljuvačka je slanja od soli.
Volim kada peče.
Još i to pljuvanje
u sebi sadrži tako mnogo
od divljaštva,
od moje davnašnje, a uvek prisutne
potrebe za grubošcu.

Pljuneš na ranu.
Gledaš kako se presijava.
Ja noktima razrovam već rovito meso
želeći da vidim kako krvari.
Pričala sam ti o svojoj gladi
za crvenom bojom, nije da nisam.
A nema je već dugo, predugo…
Pitam se, da li naredni put kada me budeš uzeo
moći ćeš u sebi divljaštvo da probudiš?
Ne znam.

Pljuneš na ranu.
Molim da to učiniš što više puta.
Ne stvaram ode lepoti bola,
ali ti očekujes, u svakom trenu,
da one skliznu sa mojih usana.
Priviknutog na moju samodestruktivnost,
ja bih te pitala:
Zašto konačno ne odeš?

Pljuneš na ranu.
Zašijem je kad odeš.
Ne moraš ti baš sve znati:
Kad sam sama baš i ne volim da mnogo boli…

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *