Razmetljivost

Bio jedan dečak
sa jednim očima
što mamile su,
zvale da izvučem se
iz svog mraka.

Nisam odmah smela,
znala.
Pravila se luda.
Okretala glavu.
Kad sam pomislila
da možda mi se dopada,
već sam preko glave
plivala u njemu.

Bilo je proleće, mislim.
ne mirišljavo.
Bilo je suvo i gadno
i sve me je, iznutra,
tog proleća bolelo.

Dečak je došao.
Nije pitao
da li sme
da ljubi da prođe.
Ljubio je.
I samo od sebe
prolazilo je.

Smejala sam se, onda.
Dugo.
I čudila se kako fino
njegov i moj smeh
uklapaju se.
U pauzama između smejanja
ponekad bih znala
da svaki je taj osmeh
samo čekanje
na dugi jedan bol.
(K’o što, uostalom, uvek biva.)
I nije me sprečilo.

Jednom je,
sećam se,
jedan zagrljaj bio toliko jak
da činilo mi se
da brišu se granice
u tom zagrljaju.
Da sva on,
da sva ta ljubav,
da sva to sve postajem.
Posle toga,
uvek kad bi otišao,
na ma koliko kratko,
bilo je nešto hladnije.
Kasnije sam se setila
da sigurno sam se
dala više od mogućeg,
pa da zato boli
uvek kad ode
i sa sobom me ponese.

Jednom i samo jednom
on više nije bio dečak
i ja više nisam bila devojčica.
Posle toga,
kad prestalo je malo da boli,
u meni,
mi smo se vratili gde bili smo.
I mogla sam ponovo
da dečije se smejem,
da dečije sam mu otvorena,
da dečije ga grlim,
da kosti nam se u kosti sliju.
Sve sam mogla.
Njega nije bilo.

Jednom sam, onda,
umrla od tuge.
Izvrnuto srce
u njegovim rukama,
k’o izvrnute čarape,
tako smešno,
otužno,
tako ofucano i bezvredno.
Pa bolelo je kad ispustio ga je.
Sve i ako nije bilo vredno.
Sve i ako mi se i gadilo.
Bolelo je.
Tada sam, kažem,
umrla od tuge.

Dečak je,
pre par noći,
gurnuo moju dušu,
po ko zna koji put.
Sad više, jebiga,
nemam sa čim
dečije da se razmećem.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *