Širokih pluća i srca

Mali smo i sjebani
svi odreda.
Ali ponekad
budu stvarno dosta
te neke lepe i male stvari
što se ponekad ipak dese:
Kada ti se nepoznati čovek
osmehne na ulici,
kada ti žena na stanici
dohvati novčanicu
koja ti je ispala,
kada ti neko u samoposluzi
ustupi mesto
u redu,
kada ima sunca
ili nema severca
dosadnog, dosadnog.
Kada lišće šušne pod nogama
i kad osetiš tuđu vrelu kožu
kako se izvija pod tvojim prstima.
Ili kad prožme se
sve tvoje i nečije,
iznutra i lepo,
pa ništa više i ne bude važno.
Budu stvarno dosta
te tako mrve
male, majušne
što od života
za tren
stvore bajku.
I ti onda stojiš
razrogačenih očiju
i pluća
i srce
budu ti široki
kao da još tri puta takav jedan život
u tebe može da stane
i pljeskaš dlanovima
i smeješ se
i ne sećaš se
kada je,
zašto je,
zbog čega je
ikada bilo mračno,
ikada bilo drugačije.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *