Stara majica

Kaže mi:
Kakva je to ludost, ej,
kako je to bezvezno skroz,
to kako se vratiš u taj zagrljaj,
kao kući,
al’ ne s kratkog puta kući,
nego kao iz tuđine,
pa si gladan,
pregladan poznatog,
pregladan pripadanja,
pa odjednom imaš svet
u tom zagrljaju,
i to ne bilo koji,
bilo kakav i bilo čiji,
nego svoj lični,
dobro poznati komad sveta.

Taj zagrljaj,
neki bivši zagrljaj
u kom
nešto se uzmešalo,
skoro pa slučajno,
pa je i sadašnji,
uvek i budući.
Nikad ne možeš da odeš.
Ne od čoveka,
nego od zagrljaja.
Ta pišljiva mrva sigurnosti,
to slivanje tela u jedno,
kroz kožu,
bez da se gola dirne s drugom.
Ti detinji snovi
prosuti po nečijem ramenu:
Hoću revoluciju
Neću da odrastem
Deca su glupa i stalno plaču
Ja sam slobodna
Svet je dosadan
I sve tako redom.
Dečije priče,
znaš ti sve,
znaš više nego što
smem da ti kažem
na tom uglu
dok stojim
tričavih
10 godina
ranije i kasnije.
deset
deset
odzvanja i lomi se u glavi
i ne silazi sa usana
jer je veliko
i tužno mi je da kažem,
da sebi kažem
da nigde više nema tih ruku
u kojima osećam
da sam mala
i da niko neće ništa
ako se tu razmažem,
ako se tu do suza raspuknem,
ako mi tu nije dobro,
ako ishisterišem
i sutra ponovo.
Nigde,
nigde
nema tih grudi
u kojima
kao kod kuće
sve razbucam,
ispretumbam
i kad se vratim
uvek me u sebe prime,
široko.

Ej,
šta je to.
stara majica
koju obučem
kada nedostaješ.
Ne ti
nego osećaj.
Toplina i pripadanja.

Zar se nikad više neće desiti.

Dijana Knežević

 

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *