U tuđim krevetima

Volim da plačem u tuđim krevetima.
Posebno, recimo, na smeni dana i noći,
dok neko pored mene spava,
premoren,
i dok ja pored nekog dišem,
sva živa i nikad življa.Volim da plačem u tuđim krevetima,
dok promaja je i napolju dok kiši,
dok čuje se neka tugaljava muzika,
Chet Baker, na primer,
i dok čitava unutrašnjost
sa muzikom mi ujednačeno cvili.
Volim da plačem u tuđim krevetima,
da majicom obrišem slinu,
da brzo prstima razmažem suzu
čim klizne niz obraz,
da tresem se što neprimetnije,
da nekog ko pored mene spava
slučajno ne probudim.Volim da plačem u tuđim krevetima,
dugo i dok ne svane,
i da kada svane i neko otvori oči,
da nasmejem se,
k’o da nikad i nisam plakala,
a ne baš sve do malopre,
do pre deset minuta.

 

Volim da palčem u tuđim krevetima,
kasnije da slažem da bilo je dobro,
da nikada je lepše,
da nikada nisam bila srećnija,
da večno bih ovako mogla.

Volim da plačem u tuđim krevetima,
i da kad tuđi čovek najednom prepozna
da nešto je bilo,
da kažem mu tiho
kako od sreće se ovde drhti.
I da peče me ta laž.
Pa da naredne noći
ponovo pišem
kako volim da plačem u tuđim krevetima.
Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *