Uvek i uvek

Pišem pesmu danima.
Dok jedem,
na pauzi, na poslu,
dok me neko na ulici pita nešto
a ja ne čujem ništa.
Dok i banci stojim u redu,
a sa sobom sva u neredu.
Pišem pesmu stalno.
Dok miriše mi piće
i tuđe cigare,
dok urlaš na mene
a ja besno skičim,
dok tražim gaće i čarape,
dok se svađam sa sobom zbog tebe.
Danima,
pišem dosdnu pesmu danima,
kad neću da je pišem,
kad ne znam da je pišem,
kad muka mi je od mene i pesme,
uvek, uvek,
ja uvek pišem pesmu.
Kad pljunem na sve napisane,
kad ne stižem nijedan od pet života da živim
i kad svi se međusobno svađaju
koji je najlepši i najbjtniji.
Pišem pesmu stalno.
Umorna u kadi,
nikad življa u tvom naručju,
razmazana među svojim jastucima i knjigama,
sama i svačija na ulici.
Pišem dosadnu,
glupavu,
ogromnu pesmu
uvek uvek
i nikad neće da me pusti.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *