Zašto je lepo sačuvati svih 200 života u toj maloj, musavoj kutiji na tavanu

Imam tu kutiju,
(kofer je u stvari)
u koju malo malo
pa ubacim neku mrvu
iz života.

Jednom jednu čarapu
nečiju
što mi je,
sećam se,
slučajno završila u torbi,
pa sam je sačuvala,
da se ne zaboravi,
a sve i da sam htela
ne bi se dalo zaboraviti.
Pa onda,
parfem jedan,
davno potrošen.
Još te 2005e.
Otvorim ga i mirisi se ponovo
nastane.
Ne samo mirisi,
zapravo,
već dovčem i taj trenutak,
taj osećaj,
tu celu 2005u
smestim pred sebe i njuškam.
Čovek jedan lepi
i ja sva
lepa i naivna,
sa ruznom frizurom
i pubertetskim mislima
onim najvećim i najpametnijim,
naravno.
Kao:
Nema šta mi nije jasno.
Kao:
Svet ću da promenim
pesmom
frizurom,
ljubavlju evo ovom
koju imam
dok taj miris na vrat istačem
i dok cela soba
i sve barbike u kutiju strpane
na njega mirišu,
a meni se čini
da sve znam
o seksu
životu
i suzama.

Pa onda,
fografija jedna
sa posvetom,
lepom.
Bodler.
I oči jedne lepe i tužne
što zure u mene.

Sve stane u kutiju
(čak i ako je kofer ta kutija),
a misliš da ti je život
velik,
najveći
i da ti si takav u njemu.
Kao neko strašno važan,
kao neko ko je svet za sebe,
ej!
A ‘vamo
po kutiji
razbacani kondomi,
kutije cigareta,
po koji opušak
(2003, 2005
i svaka naredna potom),
autobuska karta,
pa onda
bisokopska
(bioskop se konačno otvorio
te 2001, čini mi se,
Natašu su puštali),
pa spomenari
iz 1999
otužno ukrašeni
voskom sveće
(restrikcije, jebiga),
pa tuđi parfemi
(na jedan miris se streseš
i malo ti je muka
i ne znaš kako si ga
trpeo).
Po kutiji
papirići,
Sobranie,
2006a,
sve lepo piše
(mama ti ih je kupila,
pomirena).
Tu si kao
na trenutak
velik,
dok ne nađeš spomenar
iz 1997
pa se smejes sebi musavom.
Kakva sam bila,
ej.
Ali to me nije sprečilo
da napišem
kako bih baš htela
kad porastem
da budem novinar.
Ili tu hipi misao,
da sve što raste
treba da se voli
(ali istina je!)
ili da bih htela
da imam majmuna
i čarobni štapić,
obavezno.
Ta takva razmišljanja
zbog kojih te kutije cigareta
samo nestanu
i onda bi uzeo
čitav taj kofer,
sa svim ljudima u njemu
i na grudi ga privio
dok se mirisi
1999
2005
2009
i,
konačno,
2012,
dok svi ti mirisi,
dok svi ti ljudi,
dok sav ti,
iz jednog,
a kao iz 200 života,
dok sve se to
svud po tebi meša.
A ti stojiš pred tim koferom
i premda već dugo i marljivo
praviš jedan novi,
naivno slažeš:
Moram prestati ovo da radim,
da sve ovako
panično skladištim.

Zatvoriš.
Zaključaš.
A u tebi –
pet novih – starih svetova.
I ponovo možeš
da budeš
sva svoja lica
a ne ovo jedno,
ozbiljno.

(Naredni dan
gradom šetaš
kao da si
pojeo večnost
jer toliko ti se čini
da si u tom koferu
od života sačuvao.)

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *