Zašto je poezija za pičke

Uz želju da ne budemo pogrešno shvaćene, pesma i ja želimo vam srećan Svetski dan, uvek jednovremeno hrabre i pičkaste, poezije.

 

Da poezija nije za pičke
ja danas ne bih pisala ovu pesmu.

Da poezija nije za pičke
pesnici bi češće pisali o tome kako jebu
nego o tome kako su izjebani od strane zivota.

Da poezija nije za pičke,
logično,
u pesmama bi se umesto suza
češće prolivali krv i sperma,
a među pesnicima bi bilo
manje opijenih idealista, a više ratnika,
manje uplašenih i umišljenih,
više uličara, a manje uglađene gospode
i, najzad,
manje onih podjednako od života i smrti uplašenih,
što kroz pesmu sebi kupuju večnost i ljubav.

Da poezija nije za pičke
ne bi je tako često pisali oni zbog kojih pesme vape za mudima,
oni zbog kojih se i sama poezija stidi.

Ono nepičkasto u poeziji
to su onih dvesto ratova koje u pesmi možeš da vodiš,
to je ono kako u pesmi pedeset puta pljuneš sebi u lice,
pa dodaš so na rane, da ožive,
pa izgaziš ceo svoj svet i opet si na konju,
razbijen.
Ono nepičkasto u poeziji
to je još i ono kako je uvek gola do kosti,
čak i kad svaku strofu umotaš
u bljutave metafore i lažne osmehe.

(Ne mogu da odlučim samo
da li herosjki ili pičkasto,
to kako se pesnici hvataju za pesmu
baš onda kada im život o koncu visi,
al’ nije ni bitno.)

Znam samo toliko:
Da poezija nije za pičke
ja je ne bih pisala,
a ti ne bi čitao ovu pesmu
i pomalo je mrzeo,
dok kolutaš očima i
ponavljaš u sebi
kako ti nisi pička.
Znao bi da jesi.
Zašio rane,
rukavom obrisao
krv i slinu
i podigao glavu.

Poezija je za pičke i ja je volim.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *