Čekanje

Znaš, ja se više ne plašim čekanja.
Tolike sam dane u životu
potrošila na čekanje,
da su se oni, naposletku,
sveli i na godine.
Na koliko godina –
sad me je već sramota i da izgovorim.
Samo kažem,
ne plašim ga se.
Videla sam, opipala sa svih strana,
shvatila da u njemu ne gubim tako mnogo.
Malo mi je dosadno, znaš.
Više mi to u čekanju smeta.
Plašim se dosade.
Bežim od nje kao đavo od krsta.
Dosada budi onog zlog čovečuljka
koji živi iza mog kreveta
i noću mi uporno laže da sam smrtna.
Zbog dosade mi se probude strahovi,
sa strahovima – slabosti
i onda jebiga.

Ali ne plašim se čekanja, kunem se!
U životu sam jednog čoveka
čekala onoliko koliko mi je trajalo
pet drugih ljudi
i još znam da ću sebe čekati
makar onoliko
koliko će mi pola života trajati.
Tako valjda mora, šta znam.
Trudim se da popunim
rupe u čekanju,
prazan prostor.
Natrpavam,
kako kada:
nekad zagrljaj,
nekad vatru potpalim,
nekad čoveka, živog,
od krvi i mesa,
da s njim dogorim,
nekad sa sobom samom
(ta ljubav mi i dalje najviše daje),
a kad smo kod ljubavi,
nekad i nje bude,
u čekanju.
Samo, ne znam šta ta ljubav
na kraju znači
kad se u čekanju rodila.
Možda i nije ljubav,
ne znam,
nisam pametna.
Možda je samolaganje.
Jer ljubav bi trebalo
da dođe bez nužnosti.
Nagađam samo.
Ja o ljubavi ništa i ne znam.
Samo o čekanju.
Zato sam mu juče
kad me je pitao
da se vidimo
lepo i jednostavno rekla:
Ne mogu sutra nikako,
imam neko čekanje zakazano.
Otišao je
a mesec je pulsirao
kao moje srce.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *