Neću, jebote!

Neću da govorim tiho
kad hoću da popljujem
onoga ko sedi iza mene.
Neću da sam diskretna
kad se u gradskom smejem
neukusno odevenim ženama,
baba – devojkama sa trajnama,
tetama sa brkovima i
crvenim ružem za usne.
Neću da se utišam
dok svršavam
i neću da ne svršavam
kad mi se hoće.
Neću da nisam sebična,
neću da su mi drugi
ispred mene same.
Neću da naučim
da pravim jebenu sarmu,
jebote.
Neću da se budim pre podneva i
neću da ne žderem
slatkiše i gomile kafe.
Neću ni da furam epitete
žene koja zvoca
bivšeg pušaca
feministkinje
pisca
nepisca
buduće žene
buduće majke
bivše žive
uskoro mrtve.
Neću da imam
otromboljenu sisu
i da ostarim,
da su mi ruke
ružne i izborane,
da vezem goblene
i mrzim zgodne ribe
i njihove tipove.
Neću da mi libido opadne,
a sa Njim –
neću da se podrazumevamo,
da se dohvatimo
jednom dnevno
ili triput nedeljno
jer je tako red,
jer tako bi, u principu, trebalo.
Hoću da se dohvatimo
uvek kad nam se dohvata,
ali neću ni da nam se
čak ni orgazmi podrazumevaju.
Neću da podrazumevam
da vole me
on,
mama,
ker.
Bilo ko.

Ali podrazumevala bih tebe,
poezijo,
O, još kako bih.
Dok se ne izboram sva.
Ma, i dok cela ne postanem
sve ono što neću.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *