Rađanje pesme

Ne vredi tebi
o tome da pričam
jer ni sebi
pošteno
ne umem sve to da kažem.

Postoji neka neizreciva magija
u tome kako nastaju snovi
i čemu oni uopšte služe.
Ti to nećeš razumeti
ako negde u nekom ćošku
nisi sav mali i razmazan,
ako tu, u tom istom ćošku,
ne držiš jednu krpenu lutku
sa pokidanim ocima
i čupavom kosom,
takvu nekakvu,
a da s njom se i dalje igraš
(ponekad, kad niko ne gleda).
Uopšte nećeš razumeti
ništa od svega što bih ti rekla
ako ne znaš kako se zauvek bude mali.
Nije to neka velika nauka.
Takav se ili rodiš ili ne.
Ne možeš na silu
da budeš dete.
Naivnost se ne uči u školi.
Učitelji ne uče decu kako se sanja
(samo poneki,
baš najbolji,
al’ to i nisu učitelji,
to su sve odreda bajkovita neka bića).

Ja uopšte ne umem da ti objasnim
ništa od ovoga o čemu sve znam.
Mene su u životu
za jednu noći
desetine snova pohodile
i sve sam ih tako gledala pred sobom
kako se raspadaju.
A u drugim noćima
(to tako mora biti,
jer život sam pravi račun jedan pošten)
u drugim, kažem,
ja sam cele gradove zidala
od same pomisli
na gradove kakve sanjam.
Ti ne znaš šta je to
i ne možeš znati ako sam nisi probao:
Samo zatvoriš oči
i poželiš,
a pred tobom se stvori
nešto lepše
nego Amsterdam
i svo ti je nebo
od lala i ptica,
a ti zmuriš u sunce
i plašiš se
da se ne probudiš.

Al’ to nije bajka,
odmah da ti kažem.
Ako misliš da jeste
sigurno me nećeš razumeti.
Bajke se nose u srcu,
a ovo što u prostoru se stvori
samo ako trepneš
i malo jače poželiš –
to je stvarnost, prijatelju.

Ja ti kažem prijatelju
iako te ne poznajem
i iako tu reč ne volim
jer čula sam
(a ponekad se stvarno desi)
da kad necemu damo ime
ono odmah to nešto i postane.
Ja zato rane nazivam žarištima.
To je smelost ogromna.
Ali ti ionako sigurno nisi video
kako izgleda
kad iz tog rovitog mesa
izraste ceo jedan svet od svetlosti sačinjen.

Ti me ništa,
baš ništa nećeš razumeti
ako su ti oči umorne.
Oni koji ovu pesmu razumeju
imaju oči pune vatre.
Ali, pazi,
to nije fiktivna vatra
već neka toliko jaka
da zimi možeš
na nju ruke da ogreješ.
Uostalom,
kako mislis da bih ja
i ovu zimu preživela
da nisam sopstvene oči imala?
Danas više niko pametan
ne plaća grejanje.
Mada, istina,
lakše je zapaliti nešto oko sebe
nego sebe,
iznutra,
pa još plamen održavati.

Da ti kazem sad na kraju,
jer na početku nisam stigla,
ovo je najteža pesma od svih
jer te dosadno drži za gušu
i ne pušta
ubeđujući te da je razumeš.
Ali vidi kako na kraju,
dok je shvataš,
njen stisak postaje nežniji
i tebi se vraća
boja u obraze
i sav si ponovo
od slova i snova.
Tako se raste do deteta.
Ni to ti u školi nisu rekli
jer u školi te sigurno
nisu ni učili
od čega se pesme prave
ali to već ne smem
da ti otkrijem
jer ostaću bez mesa na kostima
i biće mi hladno
i sa svom vatrom
koju u sebi nosim.

Sklopi oči samo
i sanjaj.
Bar do kraja ove pesme.
I malo još iza nje,
kad od suza koje sam u nju strpala
ostane samo balav trag
kao iza puža.
Pomiluj ga.
Tako maziš utrobu mojoj pesmi.
Jer moja je na sigurnom.
Obema rukama
držim snove u njoj na okupu,
da ne popadaju.
Jer drugačije
druačije stvarno,
bojim se,
nikada,
baš nikada više
neću uspeti pesmu da rodim.

Dijana Kneževi

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *