Plavo

Viđam ga gotovo svakog dana. Kupuje u marketu u kom i ja. Žene iz marketa, ozbiljnih lica, govore da se dorigira. Gurkaju se laktovima, kolače jedna na drugu velikim očima i pokazuju na njega. On je visok i lep i ima oči sa više života u njima nego sve te žene iz iz marketa zajedno. Oči su mu veoma svetlo plave, a kosa tamna. Mislim da nema vise od 33. Zimi nosi crnu vijetnamku, a leti je u kariranim kosuljama koje nonšalantno vise sa njegovog ne previše mršavog tela.

Kada nije polubudan dok čeka u redu kraj kase, onda je duhovit. Ponekad se obrati ponekom ko je ispred ili iza njega. Ima lep glas, ali rečenice koje izgovara je često teško razumeti. Žene u marketu pričaju da je obrazovan. Kažu da mu je i otac obrazovan, neki pravnik valjda, tako kažu. On je uvek čist i mirise lepo i uvek mi je tužno kad gledam te plave oči u kojima jasno mogu da vidim da je sve što one kažu istina. Dok stoji ispred mene, ja bih ga pomilovala po potiljku, tek tako, eto, usput, kao da mu kažem da ga razumem, da mi je žao, da tako nešto kažem što je malo i bezvezno i ne znači ništa, jer nemam pojma ni šta je, ni kako je, ni zašto je. Zato stojim iza njega mirna, skoro pa ukopana, nekad malo vlažnijih očiju, a tete se okolo gurkaju. Ne zbog mene, naravno, nego zbog njega koji sa malo zateturao i onda nešto nerazgovetno procedio kroz još uvek lepe, bele zube.

Ponekad je sa njim i jedna žena, mozda pet ili osam godina starija od njega. Ne znam da li mu je to prijateljica, devojka, ljubavnica, sestra. Često se čine veoma srećnima, mada su uglavnom ozbiljni. On sporo pakuje namirnice, ona ga požuruje, on priča nešto, kao usput, ona se ponekad nasmeje, a ponekad ga krišom povuče za rukav ili mu, ako baš mnogo i svašta priča, ozbiljnog lica kaže da ćuti. Ona ima gustu, tamno crvenu kosu i oči su joj tužnije nego njegove, ali u njenima ne vidiš nista od onoga o čemu te žene pričaju. U njegovima vidiš i da nije tu, a u njenima – svu težinu sveprisutnosti, te stalne, stalne budnosti i za sebe i za drugog. Vidiš tu divnu brigu čak i u načinu na koji ga kao prekorno povuče za rukav dok govori besmislice, i u tome kako mu govori da požuri i da bude tih, i u tome kako ne diže glavu i ne gleda u druge ljude što ih gledaju.

Jednom su koračali, sećam se, on se smejao i povremeno bi se zateturao, pa bi ga ona vukla za džep od jakne. Napolju je bilo snega i sve je bilo prljavo i nikakvo. Činio se divno čistim na tom snegu, sa tim lepim, vodnjikavim očima sa bar tri – četri sveta u njima koja će sigurno da nestanu k’o i leto ovog kog nije ni bilo.

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *