Mirisi

Svi ti mirisi na ulici, dok koračaš nikuda.
Žena ispred tebe, crne kose svezane belom mašnom. Miriše božanstveno. Malo preteško, ali božanstveno. Sećaš se tog mirisa iz bakine sobe. Uvlačila si se u bakine haljine dok si ramena zagrtala njenim raskošnim pončima. Zapljusnuo bi te taj opori, taj slatko-težak miris uvek kad bi ovorila njenu kutiju sa šminkom i nakitom: karmini špicatih vrhova (nigde drugo nisi videla te takve vrhove), predivni broševi, polica koja ti seže do brade ili malo iznad, pa stojiš na vrhovima prstiju, a opor miris ugodno golica u nozdrve. Sad je ispred tebe.
Žena se okreće, ti se osmehneš i bude ti malo žao što joj nisi rekla sve o mirisu.Koračaš dalje.
Miris ručka, sa nekog sprata. Drugog, možda, nije jako visoko. Čuješ zveckanje posuđa, onaj predivni zuvk po kom pamtiš nedelje u domu, kad si još imala dom, kad nije svako živeo i jeo gde je stigao: na podu, na ulici, u tuđem krevetu, smeću. Gledaš gore, ka prozorima zgrade dok pokušavaš da lociraš zvuk. Misliš o milionima života jednako usamljenima i od krvi raskošnima, kakav je i ovaj tvoj. Ne čuju se deca dok neko, sigurno žena, postavlja posuđe. Misliš kako izgledaju viljuške, zlatne ili srebrne. Misliš na ruku koja ih postavlja: da li je mlada, puna zdravih, živih vena ili je stara, otežala, možda punačka i nežna. Tako, sećaš se, izgledale su ruke tvoje prabake. Pamtiš te punašne i snažne ruke kako lete po testu, po svoj toj gomili, gomili testa koja odmednom, pred tvojim, očima poskakuje na milion strana, a uporno ne pada sa stola ni mrva jedna jedina. Pamtiš je kako mesi to testo u širokoj haljini. Usput ti nekad priča o bajkama, i to ne makar kojim nego Andersenovim, i ti si odjednom sva važna i znaš vise od svih što sve znaju.Koračaš dalje.
Pas što leži trotoaru i miris ulice na njemu. Saginješ se da ga pomaziš. Prsti uranjaju u gomilu glake. Toplo je i meko. Osecaš kako iza te gomile dlake kuca veliko, lepo, pseće srce, možda tužno, verovatno tužno. Dlaka nije mnogo prljava pa misliš kako sigurn nije dugo na ulici. Gleda te tužnim očima i ti ga grliš, prljavog, naočigled prolaznika koji se uglavnom zgražavaju, ali ti uranjaš u miris ulice dok osećaš kako se meša sa mirisom tvoje sveže oprane majice. Misliš na njegov život na ulici, na to gde spava i šta jede i dok ti se plače – stiže atobus i ti moraš da uđeš. Pas te tužno gleda.

Koračaš dalje. Autobusom. Ka slobodnom sedištu.
U prolazu mirisi: miris starosti, teške, svršene starosti, života koji samo što nije nestao, spuštaš glavu, ne gledaš, pa onda miris deteta, neobično svež, ne vidiš mu oči, ali čuješ kako se smeje ta loknasta, vesela glava, pa onda miris luka, neko jede nešto, gadiš se, težak miris znoja, povraća ti se, miris tinejdžerki i njihovih razdraganih parfema koji jedva čekaju nekome da se saspu u facu, miris alkohola, ponovo – pegla, miris piva, piva, piva, sigurno pegla, miris kakav je nosio jedan koji ti se gadio, a kog si ljubila, pegla, pegla, pegla. Izlaziš na stanici, istrčavaš iz autobusa. Udišeš vazduh bezumno. Miris ulice je podnošljiv. Jesen je.

Koračaš dalje.
Žuriš ka stanu. U prolazu na jednoj lepoj, vitkoj ženi miris snošaja, na jednoj drugoj, još lepšoj, al tužnijoj, gotovo očigledan miris nasilja, krupne uplašene oči i, mogla bi se zakleti, prikrivena modrica na desnom obrazu, pa onda malo miris ničega – za trenutak predahneš – i, najzad, dvorište u koje ulaziš i stan koji otključavaš i u njemu ceo, celcati svet od tvojih mirisa: pas koji te dočekuje, uvališ nos u njegovu dlaku, još malo bliže ušima, tu miriše najviše kereći, kako voliš, pa jastuk na koji spuštaš glavu i nja njemu miris tvog čoveka, i tvoj lični miris, zadah vlage, tu je isto, i omekšivača, Lenor, pa onda miris pepeljare sa stola pored, u njoj miris dopola ugašenog džointa, pališ ga, pa miris kafe, ustaješ, zagrevaš ponovo tu kafu od jutros. Sedaš za sto umorna od putovanja kroz mirise. Njušiš svoje prste, svoju kosu, majicu i uzimaš bočicu parfema čiji miris već tri godine ravno ne možeš nigde da smestiš. Znaš da je detinjstvo i žena neka lepa kojoj si se divila sigurno. Možda mama (ali mama ne miriše na vanilu), možda vaspitačica (ali nije, sigurno nije), i ne znaš ko je, i ne znaš čemu pripada, a bočica je pri kraju i moraš da saznaš.

Gušiš se u lepoti, tu i tamo grotesknoj, satkanoj od mirisa i sećanja, sećanja i mirisa i tako u krug, gde god da spustiš umorna, a uvek jednako nemirna, stopala. Tu je i tu je i sva si u njemu, ogrnuta svim mirisima na koje naiđeš, kao bakinim pončoima dok celo mirišljavo detinjstvo i svi njeni karmini plešu pred tvojim očima, a ti se izdižeš na prste i radoznala viriš u taj ceo novi svet.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *