December 2014

2 posts

Sitne radosti:
Večera na stolu i muzika
sa starog radija,
tanka marama
koju vežeš oko vrata,
sa dve tri kapi parfema
mokro klizi
niz kožu.
Mali trenuci krupnih zadovoljstva:
Zrela voćka u ustima,
ugriz,
snažan stisak na bokovima,
pa uzdišeš,
ljudi koji se drze za ruke
i onaj jedan što peva
sebi u bradu
i misli da ga niko ne čuje.

Ti šetaš
Ti primećuješ
Ti si svoj i svačiji.
Ti si platno na kom se
tuđe sitne radosti oslikavaju.
Smeješ se
i dodirnuo bi kosu
onoj ženi na semaforu
što nestrpljivo čeka
zeleno svetlo
i cupka s noge na nogu.
Tvoje oči su ogledalo
u kom se jasno vide
njihove radosti i tuge.

(Jednu scenu ne možeš
da izbaciš iz glave godinama:
U taksiju si,
i kroz prozor vidiš devojku,
pored puta, na stanici,
kako čeka autobus,
a možda i samo plače,
jer oči su joj suzne,
suzne
i grca spuštenog pogleda
i krije se od ostalih koji stoje
i ti malo zacviliš
u sigurnom prostoru ukom si,
na točkovima
dok kliziš niz dosadni grad.
Pamtiš.
Godinama kasnije.)

Misliš na radosti.
Tuđe.
Toliko sitne i neupadljive
da ih navlačiš na svoju kožu,
da ih nosiš kao drugo telo,
da ti je od njih danima toplo.
Greje te lepota tuđeg smeha
dok ideš u prodavnicu
po hleb i narandže.
Kad se okreneš da vidiš ko se smeje
tvoj dan postane sav ružičast
i onda,
kad dođeš među svoja četri zida,
umesto da plačeš
ti se smeješ u supu
i ne možeš tu lepotu smeha
da zaustaviš nikako.
Ni lošim tv programom,
ni radijskim emisijama
koje slušaš,
narkomanski,
po unutrašnjem diktatu,
po potrebi bica za nostalgijom,
očajem,
čime li već.
Ništa ti ne pokvari
tu nasmejanu supu
koju piješ i sa usana prolaznika.
Toliko ti se čini
da se prožimate
kad koracas za njih otvoren.
I svet je lepo i prijatno mesto,
iako je hladno svud pokoži,
iako grudnjak žulja ispod kaputa
i džempera
i još jedne majice
i još jedne majice
i gomile svega što služi da greje.
Odjednom ti je toplo
i bez svega toga,
na minus jedan,
kad te neko,
nepoznat,
pogleda u oči
i ne kaže ništa,
i sve znaš.

Kako su lepi i tužni naši životi
razbacani po ulicama.
što se tako neprekidno prepliću.
Te uvek iste, a drugačije tuge.
Kako smo lepi i ničiji
dok hodamao i u sebi nosimo
zaključane
tajne
suze
smeh.

Ja blago vrisnem u svoj šal
od (valjda) radosnog uzbuđenja
kad se setim
kako smo svi sami ovde
i svi zajedno u tome.

tumblr_lnog44NY0O1qmolq7o1_500

Kad me nema jer mi je lepo
ja pustim sebe da me nema.

 

Ne moraš uvek, znaš, biti 100% svoj.
Važnije je mnogo da si uvek 100% tu.
Sa prisutnošću imam problem.
Ona mi teško pada.
Ne umem je uglavnom.
Dok se zalepim na mesto na kom sam
proživim nekoliko paničnih napada,
triput propustim sve lepo
što se oko mene desava
i još bar jednom stignem
da mislim o smrti.
I onda,
gle,
moje ruke,
moji prsti,
moj nos,
kosa,
soba u kojoj sam,
ljudi,
svi ti ljudi koji dišu,
imaju oči i noseve,
gledaju lepo i manje lepo,
nežni su i uplašeni,
svi ti ljudi,
taj trenutak što držiš u rukama
i, gle,
tu sam!
Tu sam!

Desi se retko, znaš.
Ta prisutnost potpuna.
Desi se toliko retko
da mesecima mrznem
plašeći se da li će se opet i opet desiti.
I kad se dogodi,
ta mala magija,
taj spektakl od trenutka
koji je velik
samo zato što si u njemu ceo,
ja tad ostavim sve što radim,
kafu koju pijem,
ljude s kojima govorim,
kosu koju sušim,
njega koji me ljubi
i gledam,
gledam,
samo dugo gledam
i ježim se,
sve do trepavice najmanje,
ma, do odrva skroz.
Samo gledam
i ježim se,
kako je lepo
kako je stvarno!
Život ovaj krvavi.
Koliko je divan samo.

balloons,balloon,girl,sky,baloons,free-9a29abfb2366eb03ddd8248feece167c_h

PAGE TOP