Kako je lepo, kako je lepo!

Kad me nema jer mi je lepo
ja pustim sebe da me nema.

 

Ne moraš uvek, znaš, biti 100% svoj.
Važnije je mnogo da si uvek 100% tu.
Sa prisutnošću imam problem.
Ona mi teško pada.
Ne umem je uglavnom.
Dok se zalepim na mesto na kom sam
proživim nekoliko paničnih napada,
triput propustim sve lepo
što se oko mene desava
i još bar jednom stignem
da mislim o smrti.
I onda,
gle,
moje ruke,
moji prsti,
moj nos,
kosa,
soba u kojoj sam,
ljudi,
svi ti ljudi koji dišu,
imaju oči i noseve,
gledaju lepo i manje lepo,
nežni su i uplašeni,
svi ti ljudi,
taj trenutak što držiš u rukama
i, gle,
tu sam!
Tu sam!

Desi se retko, znaš.
Ta prisutnost potpuna.
Desi se toliko retko
da mesecima mrznem
plašeći se da li će se opet i opet desiti.
I kad se dogodi,
ta mala magija,
taj spektakl od trenutka
koji je velik
samo zato što si u njemu ceo,
ja tad ostavim sve što radim,
kafu koju pijem,
ljude s kojima govorim,
kosu koju sušim,
njega koji me ljubi
i gledam,
gledam,
samo dugo gledam
i ježim se,
sve do trepavice najmanje,
ma, do odrva skroz.
Samo gledam
i ježim se,
kako je lepo
kako je stvarno!
Život ovaj krvavi.
Koliko je divan samo.

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *