February 2015

6 posts

Da mi je,
recimo,
još šest života,
šta bih ja sve mogla,
ej.

Uzela bih,
recimo,
i odlučila u jednom od njih
da budem cirkusantkinja.
Kakav spoj
ciganske krvi
plesa i igre.
Kakva groteskna:
maltretirane životinje
i moje telo
razapeto
na trapezu.
Al mogla bih,
što da ne.
To je samo jedan od tih sedam,
koliko bi ih ukupno imala.
Lako bih se u nekom od ostalih
odmorila
od svog tog
uzbuđenja i užasa.
Bar nikad ne bih imala kuću.
U ovom jednom
doveka ću, čini mi se,
da je tražim.

U drugom životu mogla bih,
recimo,
najopuštenije
da imam dvesto ljubavnika.
Dvesto ljubavnika,
znaš ti šta je to.
Celodnevan posao.
Sve druge obaveze
bih morala da ukinem
da bih njih postigla.
Al sigurno bi bilo lepo.
Malo valjuškanja u postelji,
malo pomućene svesti,
ruke što su uvek blizu bedara,
gomile tela
i mirisa
i sigurno bi i to dosadilo.
A onda bih mogla
već nekom drugom životu
da se vratim.

U trecem bih,
recimo,
mogla ponovo da pušim.
Samo,
da se razumemo,
povećala bih kolicinu
na bar pet kutija.
Mogla bih da crknem,
da najopuštenije crknem
i da me nimalo nije briga
jer znam da imam bar još četri života
na raspolaganju.
Zamisli kakav je to luksuz
da možeš crći tek tako
i da ti je svejedno.

Četvrti život,
ceo,
spiskala bih
na te neke tumore života:
strah,
suze,
gorčinu
i sve nek ide dođavola.
Zamisli samo kako bi to bilo lepo
da kad si tužan
samo se iz jednog u drugi život
najelegantnije prebaciš
i – očajavaš.
Opušteno,
najopuštenije očajavaš
a da jedan,
na primer,
sav lep i upeglan život
nisi ni dirnuo.
(Ne kažem da bih ja
taj upeglan život
uopšte i imala,
ali volim tako
da probam da zamislim.)

Peti život bi već
valjalo potrošiti
isključivo na lepo.
Pola vremena
usrećivati
one oko sebe,
a pola vremena – sebe lično.
Zamisli na šta bi sreća ličila
kada bi bila neokrnjena, ej.
Pa čovek bi prosto morao
sav blesavo nasmejan
da ide ulicom
i smeje se ljudima u lice
i priča im sve neke tople
gluparije.
U svemu tome,
ja bih se sigurno
od lepog zaboravila
toliko da možda ne bih stigla
sve one ostale živote
pošteno da odživim.
Al šta me briga,
može mi se.
Zato bi ih imala toliko,
tih sedam celih.

E zato, u šestom životu,
tu bi možda
trebalo da imam i tu jednu cerku.
Mogla bih onda da je naučim
sve što sam u tih sedam zivota
saznala.
Plela bih joj kikice
i pričala tužne priče
o ušminkanoj mladosti
i nadala bih se
da će sve uraditi bolje,
a ona sigurno neće,
jer to tako biva.

A sedmi život,
čoveče,
šta bih u sedmom.
Možda bih se opet pitala
na šta sam potrošila ovih šest
i možda bih ko i sada
gledala ljude po ulicama
i gradskim prevozima
i njihove oči
kako od sjajnih postaju vodnjikave
i pitala se da li im je žao
i da li je meni žao
svega što je moglo,
a nije.
Možda se ta strepnja,
ta nostalgija glupa
za svim i ni za čim,
možda se ona
ni u jednom od šest života
ne bi stigla potrošiti,
pa bih svejedno stigla
da stalno se plašim
da sve mi izmiče.
***

Kako smo prokleti,
večnom glađu prokleti,
u svojim lutanjima.
K’o muva bez glave
u ovaj jedan život
svih sedam bih da strpam.
Dođavola,
znojim se
pokušavajući da nađem načina
da ispod slojeva dana,
kad skinem pokrivač sa svoga tela
neku od svojih dvesto ja
ne povredim.
Pred ogledalom
svako jutro
biram onu
koja najbolje mi se danas
uz oči slaže.
Onda izađem na ulicu
i kad vidim ljude
i vreme kako klizi
ponovo sam gola
i svi mi na čelu
vide dušu.

Dođavola sa sedam života
kad ni sa ovim jednim ne znaš šta bi.

tumblr_la0ctqK3Bf1qbzxy5o1_500

Budi se. On otvara oči brzo i odlučno, kao da ga bog zna šta očekuje na javi.
Obuva papuče, one sive, karirane, matore. Leva je malo bušna na palcu. Samo ga bol u predelu leđa podseća na godine u kojima je. I ogledalo. Inače se iznutra oseća bar trideset godina mlađim. Možda i više. Možda se još uvek oseća kao pubertetlija. S malo manje entuzijazma, doduše, ali tako nekako. Sav je trapav sebi i dalje. Sav razbarušen – kao – jer na glavi jedva da i ima šta da mu se razbaruši.
Umiva se. Pljuska hladnu vodu u lice. Tupo gleda u ogledalo. Ne oseća se kao ono što vidi. Nimalo. Nimalo. Skoro da bi pitao ko je taj starac kog gleda, ali zna on dobro ko je. Samo ne vidi kako se to slaže sa onimu njemu. Bezveze. Prolaznost je glupava. Znao je to i pre tih trideset.
Pere požutele zube, začešljava ono što je ostalo od kose, oblači kaput dobijen za tridesepetogodišnjicu braka i napušta stan.
Na ulici je hladno, ali ga čudno greje prisustvo ljudi razbacanih po trotoarima i ulicama. Korača užurbano. Bol u levoj butini. Korača užurbano. Kasni na posao. Korača užurbano. Ulazi u tramvaj.
U tramvaju jedva se provlači do slobodnog mesta. Primecuje ženu, lepu, što mu ide u susret i seda pored njega. U načinu na koji je posmatra i oseća pored sebe ne postoji ništa seksualno. Zapravo, jedva da postoji išta fizički, mada je gleda stvarno upadljivo i blago je opijen svežinom njene mlade puti, ali sve na tome ostaje. Nema uzbuđenja. Devojka se čini ljubaznom. Veoma je mlada. Možda žuri na posao, ali verovatno na fakultet. Misli na svoje godine. Gleda ljude svojih godina. Čini mu se da još ima vreme da se dogodi ono neko čudo koje je, na isti način, čekao i sa svojih 15 i 25 i 35 i sada kada više ne zna da li išta i sme da čeka. Čini mu se da još ima vremena da kao nešto strašno prelomi i onda promeni svoj život u korenu i odjednom postane onaj koji je sanjao da će biti, i odjednom se nađe na listi najbogatijih, i odjednom počnu da ga žele sve one mlade žene, a njemu to nije važno, i odjednom kupi litre i litre viskija i ispije ih sam u svom kupatilu i skonča kao i svi slavni. Šta bi falilo.
Preseče ga oštar bol u leđima. Izlazi nasledećoj stanici. Žuri. Žuri. Žuri. Oko njega zgrade, gomile zgrada. Žuri. Spotiče se. Žuri i vidi nebo. Žuri i vidi ptice. Žuri i oseća mirise ženskih parfema pomešane u vazduhu. Žuri i – za trenutak ponovo ima onih 25.
Žuri. Žuri. Trči. I sva mladost razbrarušena se prosipa po ulici. Žuri. Trči. Poskakuje. Ništa ga ne boli. Ništa ga ne boli.
Tako je sigurno i kada prestaneš da osećaš uopšte.

tumblr_kyojnzplnK1qaxcjmo1_500

Kako su lepi,
mali
i tužni
naši životi
razbacani po ulicama.

Kako smo
ni svoji
ni ničiji
dok vučemo kese
iz supermarketa
ili krišom plačemo
kraj ivičnjaka.

Kako smo
od musave sreće
do čela zamazani
kad nekada nas same
sunce ogreje na sred ceste.
Taj mali,
intimni ples
od uzbuđenja.
Trenutak
koji ti niko
ne može oteti.

Kako smo se zagrcnuli
svi bar jednom
od pretrpavanja utrobe
svim i svačim.
Još smeća
još tuđeg smeća,
još očaja,
još uzbuđenja,
još života
i još još još!
Dok ne presedne.
(I muka nam je svima svega.
al nećemo prestati.)

Kako je veličanstven
svaki trenutak
koji osećamo
u naježenoj koži,
vrelim očima,
razdrljenom srcu,
smrznutim kostima,
ispod pupka,
dole.

Kako je sve veliko.
I kako tužno,
tužno,
prolazno
i
malo.

tumblr_lilb2dwQhn1qh9vzro1_500

On živi sa bubama.
Ja živim sa njim.
Slušaju nas te bube
što se vuku po njegovom podu
i oko naših cipela
Slušaju nas kako
vrištimo jedno na drugo
pa kako smo plačni
i razmazani
pa kako vodimo ljubav
ili se samo jebemo.
Slušaju nas
bube sa njegovog poda
i možda se smeju
tome kako smo izgubljeni
među tim hladnim zidovima.
Osim kada legnemo
u taj krevet zajedno.
Tada su samo ljubomorne
na taj zagrljaj
u koji stane ceo svet.

tumblr_loj9gxZRe01qk0vgwo1_500

Ti ne želiš da odeš odavde,
a ja sam sita, znaš.
Bilo je ono jedno veče
kad bila sam najsamija na svetu
i kad lepo sam mogla da vidim
kako jedan po jedan
od ovih devet života
koliko ih inačle imam
kako lepo,
lagano odumiru.

Mene su ovde do ludila
izlupali po glavi
i leđima
tim plakatima kojima prodaju
moje telo
moje pravo da budem
žena
lezbejka
ciganka
peder
i stranac
i ništa.
Mene su ovde de bola prestravili
svim onim što smem i ne smem.
U ćošak su me priokleti sabili
toliko da ne razlikujem
svoje pravo od neprava
tuđe pravo od neprava.
Ja sam se,
dođavola,
strašno umorila
od toga da ikome govorim
šta sme i ne sme.
jer osećam da ne smem ništa
do da odem odavde.

Taj prokleti kompromis,
znaš,
kad se od mene negde
bude očekivalo
da pišem na tuđem jeziku.
Taj prokleti kompromis,
a ja ću biti još uvek svesna
da jezik je jedino
zbog čega sve ovo volim.
Samo,
kad na tom mom jeziku
kažu
Ubij pedera!
Kad kažu
Same ste tražile!
Kad kažu
Idi ako ti se ovo ne dopada
Je l to moj jezik i dalje?
Taj koji ne razumem?
Taj gde je ljubav u redu
ali nemoj da je s istima?
Taj gde je poštenje krajnje bitno
ali možeš malo i ukrasti
ako baš niko ne vidi?
Taj gde kažu ne ubij
ali onda premlate na smrt
čoveka jer je drugačiji?
Je l to moj jezik?
Taj na kom se stidim?

***

I onda valjda odeš odavde.
Šta ja znam o tome,
još se nije desilo.
Tada valjda odeš
i stojiš mali i smotan
pred celim velikim svetom
koji odjednom imaš
i ne znaš šta bi pre
od svega što odjednom smeš.

I ne znam jedno
kad crkneš
ni gde si
ni čiji si
ni šta se od svega računa
ni da li je ružno što si jednom rekao:
Ma boli me bre baš
i okrenuo leđa celom ovom životu
jer,
to svi znaju,
to života videlo nije.

Da li si onda i ti stranac
kad na svom jeziku kažeš:
Ovo nije moje
Nista mi ovde ne pripada.
I odeš
i ne misliš više na to
kako si ovde mogao
da crkneš kao ker,
hranjen đubrem
ispred tv ekrana
novina,
hranjen lošim vestima
koje deliš sa slučajnim,
novim i starim,
poznanicima,
što svi su redom
iznutra
odavno
umrli
i sad samo čekaju
da budu sahranjeni
i to od one plate
koja evo ne stiže
već treći mesec
zaredom.

tumblr_lecs0o6jUC1qatsq6o1_500

PAGE TOP