Da mi je tih sedam života celih

Da mi je,
recimo,
još šest života,
šta bih ja sve mogla,
ej.

Uzela bih,
recimo,
i odlučila u jednom od njih
da budem cirkusantkinja.
Kakav spoj
ciganske krvi
plesa i igre.
Kakva groteskna:
maltretirane životinje
i moje telo
razapeto
na trapezu.
Al mogla bih,
što da ne.
To je samo jedan od tih sedam,
koliko bi ih ukupno imala.
Lako bih se u nekom od ostalih
odmorila
od svog tog
uzbuđenja i užasa.
Bar nikad ne bih imala kuću.
U ovom jednom
doveka ću, čini mi se,
da je tražim.

U drugom životu mogla bih,
recimo,
najopuštenije
da imam dvesto ljubavnika.
Dvesto ljubavnika,
znaš ti šta je to.
Celodnevan posao.
Sve druge obaveze
bih morala da ukinem
da bih njih postigla.
Al sigurno bi bilo lepo.
Malo valjuškanja u postelji,
malo pomućene svesti,
ruke što su uvek blizu bedara,
gomile tela
i mirisa
i sigurno bi i to dosadilo.
A onda bih mogla
već nekom drugom životu
da se vratim.

U trecem bih,
recimo,
mogla ponovo da pušim.
Samo,
da se razumemo,
povećala bih kolicinu
na bar pet kutija.
Mogla bih da crknem,
da najopuštenije crknem
i da me nimalo nije briga
jer znam da imam bar još četri života
na raspolaganju.
Zamisli kakav je to luksuz
da možeš crći tek tako
i da ti je svejedno.

Četvrti život,
ceo,
spiskala bih
na te neke tumore života:
strah,
suze,
gorčinu
i sve nek ide dođavola.
Zamisli samo kako bi to bilo lepo
da kad si tužan
samo se iz jednog u drugi život
najelegantnije prebaciš
i – očajavaš.
Opušteno,
najopuštenije očajavaš
a da jedan,
na primer,
sav lep i upeglan život
nisi ni dirnuo.
(Ne kažem da bih ja
taj upeglan život
uopšte i imala,
ali volim tako
da probam da zamislim.)

Peti život bi već
valjalo potrošiti
isključivo na lepo.
Pola vremena
usrećivati
one oko sebe,
a pola vremena – sebe lično.
Zamisli na šta bi sreća ličila
kada bi bila neokrnjena, ej.
Pa čovek bi prosto morao
sav blesavo nasmejan
da ide ulicom
i smeje se ljudima u lice
i priča im sve neke tople
gluparije.
U svemu tome,
ja bih se sigurno
od lepog zaboravila
toliko da možda ne bih stigla
sve one ostale živote
pošteno da odživim.
Al šta me briga,
može mi se.
Zato bi ih imala toliko,
tih sedam celih.

E zato, u šestom životu,
tu bi možda
trebalo da imam i tu jednu cerku.
Mogla bih onda da je naučim
sve što sam u tih sedam zivota
saznala.
Plela bih joj kikice
i pričala tužne priče
o ušminkanoj mladosti
i nadala bih se
da će sve uraditi bolje,
a ona sigurno neće,
jer to tako biva.

A sedmi život,
čoveče,
šta bih u sedmom.
Možda bih se opet pitala
na šta sam potrošila ovih šest
i možda bih ko i sada
gledala ljude po ulicama
i gradskim prevozima
i njihove oči
kako od sjajnih postaju vodnjikave
i pitala se da li im je žao
i da li je meni žao
svega što je moglo,
a nije.
Možda se ta strepnja,
ta nostalgija glupa
za svim i ni za čim,
možda se ona
ni u jednom od šest života
ne bi stigla potrošiti,
pa bih svejedno stigla
da stalno se plašim
da sve mi izmiče.
***

Kako smo prokleti,
večnom glađu prokleti,
u svojim lutanjima.
K’o muva bez glave
u ovaj jedan život
svih sedam bih da strpam.
Dođavola,
znojim se
pokušavajući da nađem načina
da ispod slojeva dana,
kad skinem pokrivač sa svoga tela
neku od svojih dvesto ja
ne povredim.
Pred ogledalom
svako jutro
biram onu
koja najbolje mi se danas
uz oči slaže.
Onda izađem na ulicu
i kad vidim ljude
i vreme kako klizi
ponovo sam gola
i svi mi na čelu
vide dušu.

Dođavola sa sedam života
kad ni sa ovim jednim ne znaš šta bi.

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *