Kako ja sutra da objasnim deci ljude što prose na svakom ćošku?

Ti ne želiš da odeš odavde,
a ja sam sita, znaš.
Bilo je ono jedno veče
kad bila sam najsamija na svetu
i kad lepo sam mogla da vidim
kako jedan po jedan
od ovih devet života
koliko ih inačle imam
kako lepo,
lagano odumiru.

Mene su ovde do ludila
izlupali po glavi
i leđima
tim plakatima kojima prodaju
moje telo
moje pravo da budem
žena
lezbejka
ciganka
peder
i stranac
i ništa.
Mene su ovde de bola prestravili
svim onim što smem i ne smem.
U ćošak su me priokleti sabili
toliko da ne razlikujem
svoje pravo od neprava
tuđe pravo od neprava.
Ja sam se,
dođavola,
strašno umorila
od toga da ikome govorim
šta sme i ne sme.
jer osećam da ne smem ništa
do da odem odavde.

Taj prokleti kompromis,
znaš,
kad se od mene negde
bude očekivalo
da pišem na tuđem jeziku.
Taj prokleti kompromis,
a ja ću biti još uvek svesna
da jezik je jedino
zbog čega sve ovo volim.
Samo,
kad na tom mom jeziku
kažu
Ubij pedera!
Kad kažu
Same ste tražile!
Kad kažu
Idi ako ti se ovo ne dopada
Je l to moj jezik i dalje?
Taj koji ne razumem?
Taj gde je ljubav u redu
ali nemoj da je s istima?
Taj gde je poštenje krajnje bitno
ali možeš malo i ukrasti
ako baš niko ne vidi?
Taj gde kažu ne ubij
ali onda premlate na smrt
čoveka jer je drugačiji?
Je l to moj jezik?
Taj na kom se stidim?

***

I onda valjda odeš odavde.
Šta ja znam o tome,
još se nije desilo.
Tada valjda odeš
i stojiš mali i smotan
pred celim velikim svetom
koji odjednom imaš
i ne znaš šta bi pre
od svega što odjednom smeš.

I ne znam jedno
kad crkneš
ni gde si
ni čiji si
ni šta se od svega računa
ni da li je ružno što si jednom rekao:
Ma boli me bre baš
i okrenuo leđa celom ovom životu
jer,
to svi znaju,
to života videlo nije.

Da li si onda i ti stranac
kad na svom jeziku kažeš:
Ovo nije moje
Nista mi ovde ne pripada.
I odeš
i ne misliš više na to
kako si ovde mogao
da crkneš kao ker,
hranjen đubrem
ispred tv ekrana
novina,
hranjen lošim vestima
koje deliš sa slučajnim,
novim i starim,
poznanicima,
što svi su redom
iznutra
odavno
umrli
i sad samo čekaju
da budu sahranjeni
i to od one plate
koja evo ne stiže
već treći mesec
zaredom.

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *