Skica

Budi se. On otvara oči brzo i odlučno, kao da ga bog zna šta očekuje na javi.
Obuva papuče, one sive, karirane, matore. Leva je malo bušna na palcu. Samo ga bol u predelu leđa podseća na godine u kojima je. I ogledalo. Inače se iznutra oseća bar trideset godina mlađim. Možda i više. Možda se još uvek oseća kao pubertetlija. S malo manje entuzijazma, doduše, ali tako nekako. Sav je trapav sebi i dalje. Sav razbarušen – kao – jer na glavi jedva da i ima šta da mu se razbaruši.
Umiva se. Pljuska hladnu vodu u lice. Tupo gleda u ogledalo. Ne oseća se kao ono što vidi. Nimalo. Nimalo. Skoro da bi pitao ko je taj starac kog gleda, ali zna on dobro ko je. Samo ne vidi kako se to slaže sa onimu njemu. Bezveze. Prolaznost je glupava. Znao je to i pre tih trideset.
Pere požutele zube, začešljava ono što je ostalo od kose, oblači kaput dobijen za tridesepetogodišnjicu braka i napušta stan.
Na ulici je hladno, ali ga čudno greje prisustvo ljudi razbacanih po trotoarima i ulicama. Korača užurbano. Bol u levoj butini. Korača užurbano. Kasni na posao. Korača užurbano. Ulazi u tramvaj.
U tramvaju jedva se provlači do slobodnog mesta. Primecuje ženu, lepu, što mu ide u susret i seda pored njega. U načinu na koji je posmatra i oseća pored sebe ne postoji ništa seksualno. Zapravo, jedva da postoji išta fizički, mada je gleda stvarno upadljivo i blago je opijen svežinom njene mlade puti, ali sve na tome ostaje. Nema uzbuđenja. Devojka se čini ljubaznom. Veoma je mlada. Možda žuri na posao, ali verovatno na fakultet. Misli na svoje godine. Gleda ljude svojih godina. Čini mu se da još ima vreme da se dogodi ono neko čudo koje je, na isti način, čekao i sa svojih 15 i 25 i 35 i sada kada više ne zna da li išta i sme da čeka. Čini mu se da još ima vremena da kao nešto strašno prelomi i onda promeni svoj život u korenu i odjednom postane onaj koji je sanjao da će biti, i odjednom se nađe na listi najbogatijih, i odjednom počnu da ga žele sve one mlade žene, a njemu to nije važno, i odjednom kupi litre i litre viskija i ispije ih sam u svom kupatilu i skonča kao i svi slavni. Šta bi falilo.
Preseče ga oštar bol u leđima. Izlazi nasledećoj stanici. Žuri. Žuri. Žuri. Oko njega zgrade, gomile zgrada. Žuri. Spotiče se. Žuri i vidi nebo. Žuri i vidi ptice. Žuri i oseća mirise ženskih parfema pomešane u vazduhu. Žuri i – za trenutak ponovo ima onih 25.
Žuri. Žuri. Trči. I sva mladost razbrarušena se prosipa po ulici. Žuri. Trči. Poskakuje. Ništa ga ne boli. Ništa ga ne boli.
Tako je sigurno i kada prestaneš da osećaš uopšte.

One Reply to “Skica”

OljaKa

January 20, 2016 at 10:21 am

Ovo je još jedan dokaz, meni, da nema slučajnosti. Upravo danas sam u ovom raspoloženju ;)Odlična priča 🙂

Reply

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *