Isečak

Trenutak dovucen iz puberteta negde. Osamnaest godina, najviše. Bezbrižnost dok ti samo glava viri iz blata.
Pušila sam dobru travu (svaka mi je tad bila dobra), pila jadno vino i ljubila to jednog čoveka što je malo više cugao, al bio je i malo više drag, pa je jedno potiralo drugo, kao. Znala sam da sam sjebana i znala sam koliko je sve oko mene sjebano. Ali bio je taj jedan trenutak, kad svuda je lom, a ti sediš negde bezbrižan. I onda kao – neki pesak i Dunav, i on mi priđe, i njegova duga kosa mi miluje podlatkice, i malo škiljimo oboje od sunca i ljubimo se tu, s nogama zarivenim u pesak, i malo me vrti na tom suncu. U nekoj haljinici sam bezveznoj što se zadiže preko svake mere, al isto bih  da sam bez ičega.
Kad sam trepnula bilo je nešto drugo, ali taj trenutak, to kako ga imaš u rukama i kako on tebe silovito nosi – to nisam zaboravila ni godinama posle.
Dogodi se i sada.
Kad hodam sama i ulice su mokre i tiho je. Zapalim usput malo loše trave. Malo uzdahnem. Malo zagrlim svoje kosti i ovo meso na njima. Malo zahvalim satu, životu, trenutku, svemu. Odletim u času. I kad se vratim nazad, kao nekad davno, sve je drugačije, a sve je isto.

(Setićeš se trenutka godinama posle i biće ti drago da ga imaš zapisanog.
Bilo je stvarno i bila si srećna. Mnogo.)

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *