(…) 2000. sam imala 11 godina i bila sam peti razred. Izgledala sam smešno. Pretpostavljam da su i mama i tata i čitava rodbina, da su svi pokušavali da nadomeste ono što se dogodilo, kao da je bilo do njih. Znam da sam i te ’99e jela kinder jaje i rafaelo. Znam da sam ’00e imala gomile plišanih igrački i uvek belu čokoladu, od dede, s putovanja.  Znam da sam ubrzo imala ogromne obraze i da sam bila na korak od ogromnih kompleksa, jer pubertet je već čekao i minijaturne pubertetske sise su se već pojavile i sve mi je zajedno bilo baš skroz bljak. Sva takva, upala u svet u kom nemam pojma šta se dešava (sjebani mostovi, i ozbiljna lica umesto crtaća na TVu), sva takva, dakle, sa dugom, tamnom i gustom kosom svezanom u niski, seljački rep, došla sam i u taj peti razred.
Pamtim tu neku užasnu neprijatnost i važnost trenutka na nekom od časova srpskog.
- Devojčice zašto ti uvek vezuješ tu kosu, kada je tako lepa, a ti imaš tu divnu okruglastu glavu?
Crvenela sam nosa zabijenog u knjigu. Verovatno sam i pre toga iskusila to crvenjenje od neprijatnosti, sve do vrhova ušiju, i koliko je grozno i sve, ali cini mi se da sam tada prvi put stvarno shvatila koliko je nepraktično i kako nikako, baš nikako nije okej u tom glupom, odraslom svetu.
Profesorica mi je odvezala kosu i igrala se s njom, tek tako.
U nekom momentu, počela sam da je oslobađam. I sebe.
Onda mi je, ta ista žena, nakon prvog pismenog zadatka, prišla i čestitala. Ponovo – tek tako. I ponovo – ja – crvena kao majica koju na sebi nosim.

(Moja prva četvorka, zbog koje sam bezumno plakala, bila je iz srpskog. Znam da sam, kao pravi mali štreber, došla kući u suzama, hvala bogu, očekujući da će me neko vikati, šta li već. I znam da sam bila krajnje očajna. I znam da mi je mama (i nakon a i pre toga) pisala sastave. I znam da sam bila užasno dosadna, jer mama je, pišući mi, pomalo i izmišljala, a meni kao nije bilo jasno kako se to može, jer trebalo bi da je uvek istina ono što se kaže i piše. Šta sam ja mogla znati.
U međuvremenu, i sama sam naučila da izmišljam – i u pisanju i bez pisanja. Ne znam da li sam se pomirila s tim da ne znam da pišem, ali znam da sam maštala da postanem novinar, da pričam, u stvari, da mnogo pričam. Satima sam, dosadna, vodila neke kao emisije u dnevnoj sobi, iza cveća, i užasno smarala ljude da tu sede i da me slušaju. Moguće da mi, zapravo, i nije bilo potrebno njihovo slušanje već samo prisustvo ljudi, kao – tek da bih znala da nisam sama i luda. Tako valjda nekako.
Na početku bombardovanja, počela sam da vodim i svoj prvi dnevnik. Jezivo smešan i patetičan. Ali, šta uopšte o svemu i može da napiše dete od 10 godina kom avioni preleću preko glave, koje sanja pešadiju i sva takva nekakava paranoična sranja. U svom tom ludilu življenja i pisanja, desio se, najzad, i taj veliki trenutak.)

Stajala sam potpuno iznenađena, ne znajući za šta mi čestita, misleći, čak, i da me ismeva.
- Tvoj rad je fantastičan. Devojčice, ti divno pišeš!
Činilo mi se tada da je to trenutak koji sam čekala, da sam konačno dobila to priznanje koje nisam ni znala da sam tražila. Reči su se ispetljale, reči su me napale, došle su, u stvari, na svoje mesto i bilo je fantastično!

Od tog dana ja više nisam bila okruglasta glava, velikih, rumenih obraza, što crveni prekrivena gomilom kose. Bila sam pisac, a takva sam, nekako, imala prava na sve, čak i na tu takvu glavu. Ali, iznenada, u njoj je postajalo lepše i sve je ređe crvenela i sve ređe se skrivala iza gomile kose.
Danas sam duboko svesna koliku ulogu su mama i profesorica imale u mom razvoju, u toj kao jednostavnoj, a zapravo strasno teškoj i skupoj, kupovini mog samopouzdanja. Plašim se da pomislim šta bi od mene ispalo da ih nije bilo. Mamina podrška tada se već nekako podrazumevala i bilo je potrebno da mi neko drugi, neko ko nije moj, neko ko me nimalo ne zna, da mi taj neko kaže da sam sjajna. Kada se konačno dogodilo, pubertet se činio manje košmarnim. Osim što sam malo više verovala u sebe, počela sam i da pišem. Stvarno da pišem! Reči su bile moja čarobna haljina koju bih navlačila diveći se samoj sebi, primećujući kako je niko drugi nema i kako samo meni tako fantastično pristaje. Pa još gratis – i svi ti svetovi koje bih uz tu haljinu dobila!
Bila sam veća od drugih jer sam imala to svoje carstvo u koje ne samo da sam mogla da pobegnem nego do kog drugi nisu ni mogli da dođu, uz sav ovozemaljski trud. U svojoj palati od reči, bila sam na sigurnom. U njoj nije bilo bitno da li imam nekoga ili nemam ništa. Tu sam imala sebe i taj čarobni štapić u svojim rukama kojim sam mogla da stvaram svet koji poželim. Shvatila sam, iznenada, zašto je mama izmišljala kad mi je pisala sastave. Shvatila sam da i ja to mogu. Primetila sam da ljudi tako lepo reaguju na ono što izmislim. I da mi čak i veruju dok izmišljam. To je stvarno bilo nešto!
(…)