30 days of kindness
Dan 05.

Svet je za bar pet nijansi lepše mesto kada nekom nepoznatom pokloniš nešto – ne očekujući baš ništaništa zauzvrat, čak ni hvala.

11390169_900380560023242_5118444169021195049_n

Imala sam neki deseti kindness slatkasti momenat u planu pa sam, sve u nekoj frci, sela negde kod stanice, da kao ulovim net i prosledim neki mail, pa je, tu usput i niotkuda, jedan emigrant, sav veseo i riđokos, nešto pričao – malo sa mnom, malo sa sobom samim. Nisam ga baš nešto mnogo gledala, kao žurilo mi se baš. Pita me usput da li imam neki juice, reko nemam.
Kaže, baš mi lepa boja kose, pita da l je prirodna. Kažem nije.
Kaže – njegova jeste. (Skine kačket i pokaže, da vidim lepo.)
Reko – ja bih volela takvu jednu. (A stvarno je lepa. I stvarno bih je volela.)
I kao, odradim šta sam imala i spakujem komp i krenem. Pita da li me uplašio, kaže da nije hteo. Ja objašnjavam da nije, ali sad mi je već pretoplo i bus će uskoro da mi ode.
I onda usput shvatim da je to – to: kad događaji tebe ulove. Skontam da, zapravo, na dnevnom nivou imamo ovakvih milion malih čuda od kojih svako čeka da ga samo primetimo. Dobro, nema ih baš milion i nije ih obilje i nema ih možda uopšte u svakom danu, ali ovo je totalno bilo – to.
I odem do trafike i kupim mu sok i čokoladicu i kao požurim da ga nađem i taj pogled njegov kad sam mu pružila sok. WOW! Pa to je nešto tako iskreno lepo da moraš da se ježiš na sred ulice.
Kaže: Dude you are awesome! – i smeje se tako skroz super i iskreno.
I ja ništa, odem da ulovim bus i malo sam se smejala onda, šta znam, jedno pola sata onako, baš dosta. I evo sad se još uvek malo smejem.

Koliko je sve to nešto super na ovom svetu samo kad daš malo više od sebe.

#30daysofkindness #dan05