GMO romansa

Ovih dana, od želje bolesna,
krijući to i od sebe same,
proždirem sve što mi se nađe na putu.
Hranom zatrpavam želju za tobom,
loše misli,
obaveze koje preskačem,
živote koje držim na čekanju.
Nevešto, razume se,
al to nikad unapred ne znam.
Ili se bar nadam jednoj konačnoj mučnini
koja će dovesti do toga da u sebe više ne mogu
ni mrvu jednu da strpam
što tebe
što hrane
što ostalih sranja
koja bi da mi se navale
na kičmu ovog proleća.

Palačinke od po 20 kila
su moja poslastica.
Molim se ispred palačinkarnica i fastfudova
bogovima GMOa
bogovima holesterola
bogovima destrukcije.
Dosta sam velikodušna prema sebi
u tim  nežnim pokušajima da sebi i naudim
i to me strašno,
to me do očaja zabavlja,
to što utroba ne prestaje
da mi se gladno, gladno grči.

Noću u znoju ne mogu da zaspem.
Ustajem, odlazim do frižidera,
na krišku hleba mažem sta bilo.
Trazim sokove, ja koja ih i ne volim,
a uz jutarnju kafu se dugo mrzim
zbog sinoćnih grehova.

Al, znaš,
svaki bih sebi lakše oprostila
od ovoga što osećam u srcu i glavi
od ove proklete, proklete ljubavi
koja se tako preko reda uvalila
u moje srce,
pod moje nokte.

Svaki ću Mek, svaki fastfud sebi oprostiti,
al to kako te volim
a kako znam da ćemo jedno drugo sjebati,
e to ne mogu da oprostim.

Na taj očaj mažem još nutele
i umačem u plazmu u mleku
i zalivam nečim najgorim
dok se smejem sebi najgoroj
u tom pokvarenom razmazanom ogledalu.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *