Moji ljudi

Volim ljude u kojima ima
vatre i raspadanja.
Volim ljude usplamtele od želja,
nepraktične do ludila,
volim one koji osluškuju
sopstvenu utrobu,
one koji ne odbijaju ono
što je najdublji impuls bića.
Volim ljude koji se ne plaše
stradanja.
Volim ih kako stradaju,
sa istovremeno
tužnim i gladnim očima.
Volim njihove rane
i medalje iz ratova:
srca okupana nežnošću.
Volim njihovu spremnost da poveruju
i nakon stotinu zabluda.
Volim kad je jedina zapovest:
stići što dalje od običnog.
Taj prećutni dogovor koji među nama vlada
i to kako lako zaboravimo na ostatak sveta,
nekad zbog priča, nekad zbog strasti
ako to već nije isto,
ako već ta slučajna konekcija koja se desi
nije sama po sebi čist seks,
ako već to takvo petljanje sa dušama i telima
nije ulaznica za večnost.
Volim ljude koji se ne plaše
da plaču
uzdišu
polome noge
polome srce
sve rizikuju
obiđu svet
da bi stigli do sebe.

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *