Nasmej se

Moje ruke tako su slabe.
Više ne pokušavam da njima
zadržim tebe
niti šta i koga bilo.
Sedim pred tobom
srce je na čelu
(ili bar ono što je od njega ostalo)
nemam vremena da smišljam laži
zato ti, konačno, govorim istine
a to sto se čini da je svaka od njih tako savršena
a tako gorka,
to ne brini,
to ja oblačim svoje strahove
u košulje mudrosti, smeha
i vickastih rečeničnih konstrukcija.
Možemo da se smejemo
ovoj mojoj domišljatosti
ovome kako u panici briljiram
ovome kako mogu da poletim
tek kad počnem da padam.
Tako je prosto
gledati nekog drugog umesto sebe,
zar ne,
kako se lomi u svojim pokušajima
da ostane dostojanstven
onda kada i sam sebe gazi.
Čula sam da je to snaga
priznati slabosti
al šta ja o tome znam.
Ja samo radim kako moram,
jedino kako umem:
srce na čelu
i gomile rečenica koje ne prestaju da pljušte.

Nasmej se bar malo,
hajde,
da se setim šta je ono
zbog čega sam uopšte i pokušala
da budem ovako ludo hrabra
sa raskomadanim srcem
sa nemanjem pojma gde udaram.

Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *