Obećanja

ne mogu da ti obećam, znaš,
ljubav koja će da traje do zauvek,
ćerke sa mojim očima i izubijanim kolenima,
kuću u cveću,
odlično podgrejanu uvek poručenu večeru,
i pse i mačke
(pse i mačke, ako baš mora, mogu i da ti obećam)
i ne mogu da se zakunem:
odavde do groba.
ni odavde do sutra
ja ne mogu da se zakunem,
da ti kažem pošteno.
uvek ti
uvek ti
uvek ti
ne mogu to stvarno
ne umem i ne verujem.
ali mogu da ti obećam,
majkemi mogu,
da ćemo se do večnosti sećati oboje.
nema veze ko, gde, šta i kako
ti i ja –
mi ćemo znati
da smo dotakli
magiju.
znaćemo da je bila stvarna
i da se nismo mogli
načuditi oboje,
da nam je jedan život
trebao samo za to:
samo za širenje očiju u lepotu,
u neverici,
u prelivanje tela,
u razgledanje unutrašnjeg inventara,
u razgolićenost tako stvarnu i potpunu.
i znaćemo da drugi ne znaju
magiju i veličinu
(ili samo retki)
i ponekad
znaćemo i imaćemo
one kojima je žao
što ne znaju Tajnu
a misle sve najbolje
(jebiga
ni mi nismo birali)
 
e to mogu da ti obećam.
tu tužnu – lepu sliku
na kojoj me lepo mrziš.
i za sebe jednu takvu,
možda i mnogo goru.
 
mislim na to ovih dana
puno
više nego ikad
dok me tvoje usne
uspavljuju i bude.
tako unapred znam
da će mi ceo život nedostajati.
Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *