Papirni aviončići

Na tvojoj terasi
je lepo i toplo
i mi pravimo aviončiće od papira
i bacamo ih ravno u drveće.
U grudima imam težinu
od jedno pedeset tona
al taj prizor i dalje
uspeva da me zabavi
i to kako stižem
da te presilno želim
i dok te vidim
onakvog kakav jesi
(a to nije tako lepo)
i dok me boliš.
Kakva je to strast
i koliko destruktivna
pitam se
dok pravim aviončiće
pitam se
dok gledam tvoje izgrižene usne
i želim da me grizu.

Aviončići padaju.
Tvoj je brži kažeš
(mislim da si namestio da pobedim)
a ja ćutim
smešim se
dok pokušavam da smestim srce
na neko sigurnije mesto
tamo gde nećeš stići
ovako da ga slomiš.

Dijana Knežević