Večera

Ne volim da kuvam za sebe samu
ni uopšte.
Ali ponekad ta simfornija od začina
mesa
srebrnog pribora za jelo
i unutrašnje muzike
i svega onoga
što se u tebi skuva dok kuvaš
ponekad bude udobno
i drži te na okupu.
 
Dok kuvam
mislim na to kako sam jednom pročitala,
seksistički naravno
al malo i lepo,
kako ti
ti kao ženski poslovi
drze ruke zauzetima
a glavu slobodnom
pa zato žene, kao, uvek stignu
da mnogo brinu.
 
I ja tako brinem.
Dok ljuštim krompir
dok ribam pločice
dok peglam veš
dok usisavam pseće dlake po stanu.
Ja tako brinem
dok žurim da sve uradim
dok pokušavam da se tome što radim dam
toliko da ni na šta više ne mislim.
Ali istina je
ostane postora da brineš uvek.
 
Pojačam muziku
i uglavnom ne pomogne.
 
Ne volim da kuvam za sebe samu.
Niko ne prekida tišinu
u kojoj stigneš
da brineš sve brige sveta.
 
Primičem glavu luku koji sečem
da kao kažem sebi
da to zbog luka plačem.
 
Niko ne prekida tišinu u kojoj cmizdrim
nad prženim lukom i šampinjonima.
Ne vidim svet kroz spštene roletne.
Dodajem vode
dodajem ulja
dimi se
ne vidim svoje lice u ogledalu
kroz oblake dima.
Tiganj je loš
moram da stojim uz njega i mešam.
Dimi se
dimi
dimi.
Osećam kako u meni
bar pet takvih svetova
gore ujednačeno.
 
Ne znam šta se u meni spalilo
dok luk je malo zagoreo u tiganju.
Ne znam za šta sam to brinula
dok su mi ruke bile zauzete
a glava slobodna.
Ne sećam se zašto sam ono rekla
da ne volim da kuvam
za sebe il ikoga
jer sada mi nedostaje neko
da mi se iz sobe nasmeje
pa da u glavu utrpam po koji osmeh
i manje briga
pa da ne moram iznova i iznova
da dodajem još luka
samo da bih imala razloga da plačem.
 
Kad podignem glavu
pas leži pokraj nogu
i tužno me gleda.
 
Spuštam ostatke večere u njegov tanjir.
Sečem još luka.
Još
još
i tako svaki dan
dok suze ne presahnu.
Dijana Knežević

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *