Šta rade Srbi i Albanci u Švajcarskoj i kako su pobedili sistem? – I deo

U Švajcarsku sam došla kao i većina Srba – u potrazi za malo sreće i malo više para. 

Videla sam mnogo romantičnih putopisa iz zemlje sira i čokolade, ali, na ovom putovanju, lepe slike sa razglednica su bile tek nešto kao pozadinska muzika. 

O Švajcarskoj mislimo u superlativu. Ona je kraljevina čokolade, sa prelepim planinskim vrhovima, od početka do kraja naštimovana kao švajcarski sat. Naštimovana – da, ali samo ako sklonimo Srbe i Albance sa te slike. Mi smo tu da je raštimujemo. 

U realnosti, ovo je mesto gde naša kolektivna ludost još bolje dolazi do izražaja, sasvim moguće – upravo zbog savršene uređenosti prostora na kom se ispoljava. Mi prosto ne znamo šta se sa svim tim radi, za šta mir i sklad uopšte služe i, povrh svega, zašto da ne zajebeš sistem kad za to imaš priliku. 

***

Ako te zanima kakav je noćni život u srcu Švajcarske, da li su trava i prostitucija tamo stvarno legalni, top 5 najboljih kafića u Cirihu, top 137959 najlepših planinskih vrhova… onda tekst koji sledi nije materijal za tebe. 

Ovo je za one koji znaju da je savršenstvo samo izmišljotina dosadnjakovića. Tu gde nešto lici na savršeno, tu uvek ima neki crv koji iznutra nagriza, ili bar neka mrlja, nešto što kao kvari sliku. Srećom, mi koji smo sa prave strane vida, znamo da je baš to ono što sliku čini lepom, što svakog čini lepim. Nesavršenosti, dakle.

Ovo je priča o jednoj drugačijoj Švajcarskoj, o dodiru različitih stvarnosti, o čistom švajcarskom asfaltu i prašnjavim albanskim podrumima. Dobro je reći, ovo je i priča za one sa smislom za humor. Oni najbolje znaju da se u mrakovima nalazi najviše razloga za smeh. I obrnuto. 

Naravno, ovo je pomalo i priča o tome kako smo mi ipak najpametniji na svetu. Kad kažem MI, mislim – Srbi i Albanci. Ne postoji taj sistem koji nećemo uspeti da razjebemo, posebno zajedničkim snagama. Mi u stvari i ne možemo jedni bez drugih. I ne treba. Taj odnos je nešto poput Stokholmskog sindroma, ali se nikad neće saznati ko je tu otmičar, a ko žrtva. Uloge se smenjuju, ali igra ostaje ista. Svet je naše igralište. Možemo da pravimo nered do zauvek. Nikom normalno neće pasti na pamet ono što nama pada. Daj nam samo malu rupu u sistemu i napravićemo od nje bunar dok si rekao keks.

Da nas nema, u Švajcarskoj i uopšte, trebalo bi nas doseliti i izmisliti. 

U ovim krajevima stvarno vlada toliki sklad da ne čudi činjenica da su Švajcarci, pored Japanaca, najdugovečniji narod. Možeš da živiš bukvalno koliko god hoćeš kad nemaš nijednu stvarnu brigu, kao što je oni uglavnom nemaju. Probaj da doživiš osamdesetu kad se svaki dan voziš raspalim GSPom izbegavajući kontrolu i uvek nove radove na putu.

Sa nama u samom srcu Švajcarske za ovu naciju stvarno ima nade. 

Zaključci ce izvode sami ako uzmemo u obzir da je tu prvi put napravljen absint, ili da je naučnik koji je napravio LSD – Albert Hoffman – bio švajcarac. A bogami ne čudi ni to da je ovde ubistvo legalan čin. Šta drugo da radiš nego da se drogiraš ili ubiješ u takvom sistemu. Nisi valjda lud pa da doživiš stotu.

Zato, kažem, za njih sa nama stvarno ima nade. 

Red, rad i disciplina u srpsko-albanskoj verziji

Trebalo je da konobarišem kod jednog Albanca u Lucernu, u kafiću u kom se igra poker. Ne mogu baš reći da sam na takvim mestima bila u Srbiji. Najviše što sam sedela u kladionici, a i to mi je bilo previše. Plus, posao je bio ilegalan, ali – božemoj, nismo mi Srbi pičke pa da se plašimo zakona. 

Uostalom, kad zađeš u srpsko-albanska posla u ovom delu sveta, shvatiš da je ilegalan posao tu najnormalnija stvar. Prosto sve funkcioniše na principu davanja i držanja reči. Najviše što ovde možeš je da veruješ svom osećaju, al’ valjda je tako i u životu uopšte. 

Kod još uvek nepoznatog Albanca me je vozio jedan polupoznati Albanac. Za njega su mi rekli da je dobar i pošten i tako se i činilo. Stomak mi je govorio da je sve pod kontrolom.

Vozimo smo se u pravcu Lucerna dok iz automobila trešti srpski folk. (Do kraja svog boravka u Švajcarskoj nisam upoznala nijednog Albanca koji ga ne voli.) Prolazimo pored gomile kuća i brvnara, naselja koji izgledaju baš kao sa razglednice. Pored krivudavih puteljaka koji se gube u zelenilu visokih brda, svako malo nailazimo i na stada ovaca. Svi smo čuli i za ljubičaste švajcarske krave. Njih je još više. Mada nisu ljubičaste, ali su sive i mnogo elegantne u odnosu na sve krave koje sam imala prilike da vidim kod nas. Ovo su gospođetine među kravama, stoposto. 

Vozili smo se već neko vreme u tišini pre nego što je Albanac – Bekim rekao da smo blizu. Brda i pašnjake zamenili su sumorni, sivi kvartovi.

– Samo da ovo nije to – taman sam pomislila.

Ispred mene je neka jeftinija verzija Detroita, ili malo nabudženija verzija Krnjače. Kriens – predgrađe Lucerna, industrijska zona koju od domaćeg terena na prvi pogled razlikuju jedino perfektni putevi, bez nevešto zakrpljenih rupa. Nalazi se u podnožju planine Pilatus, sa blizu 30,000 stanovnika, a oko 30% ukupne površine ovog grada koristi se u poljoprivredne svrhe, dok se oko 50% nalazi u šumama. Po slobodnoj proceni, ostatak je verovatno rezervisan za plemenske aktivnosti srba i albanaca.

– Evo, stigli smo – izgovara Bekim i parkira se pored najraspalije zgrade u kvartu. 

Važno je reći da Albanci i Srbi u ovim krajevima svoje kafiće otvaraju uglavnom nelegalno, ili bar u sivoj zoni zakona. Nisu registrovani kao kafići ili klubovi, već kao udruženja, a takav status podrazumeva i besplatnu uslugu. To je, naravno, tačno samo na papiru i iz tog razloga je većina “domaćih” kafića smeštena po narazličitijim budžacima. Mali zaštekani raspadi u srcu švajcarskog sata. 

– Au – kaže mi Bekim.

– Au – kažem i ja njemu dok se stepenicama spuštamo u podrum zgrade sa četiri sprata. Zgrada nema fasadu, i smrdi na vlagu i i na prazno. Po svemu bi se reklo da u njoj nema nikoga, pa je činjenica da u njoj ima ljudi čini još jezivijom.  

Pozvonili smo i čekali da nas neko pusti unutra.

A unutra – tu je atmosfera bila potpuno suluda. Ništa od onoga sto bi se očekivalo.

Dve zbunjene, nasmejane devojke i uglavnom ljudi stariji od 60 godina. Na ovakvim mestima se uvek svi znaju i kada neko novi dođe – očigledno je da tu ne pripada. Zato već prisutni Albanci nimalo neupadljivo gledaju mene i mog saputnika. Vrlo brzo Bekim im se obraća. Pričaju nešto na albanskom pa malo gledaju u mene. S obzirom da mi je sve to prilično neprijatno i napeto, odlučujem da se bavim prostorom. 

Iznad drvenog šanka nalazi se albanska zastava i – uramljena slika Bob Marlija. Smejem u sebi dok nastavljam anksiozno razgledanje. Nasmejana devojka nam donosi tursku kafu u plastičnim čašama. Svuda su slot aparati. U drugoj prostoriji je sto za poker, ali je prazan. Ima i treća soba gde se igra neka igra kojoj dugo nisam mogla da zapamtim ime. U tom trenutku, vrata sobe su zatvorena, a kasnije sam saznala da je često tako, jer unutra, preko dana, uglavnom neko spava. To je prvo bilo iznenađenje dok nije postala najnormalnija stvar na svetu.

– On mi je sada rekla da će gazda da dođe za deset minuta.  

Gazda je ubrzo došao i delovao je prijatno. Smestio me je u sobu koja je bila mnogo lepša nego što sam očekivala. Prostrana i uredno nameštena, jedino joj je manjkalo svetlosti. Prozori su bili prekrečeni crnom farbom, ne znam da li zbog toga što su roletne skupe ili da se spolja ne bi videlo ko ovde spava. U svakom slučaju – snalažljivo. 

Smeštaj se nalazio u istoj zgradi gde i kafić, a u sobi smo bile nas četiri – tri devojke iz Srbije, i jedna iz Albanije. 

To da srpski i albanski kafići ovde posluju ilegalno, to je za nas sa ovih prostora opšte mesto. Za Švajcarce je to svakako nedopustivo. Ali Švajcarci se ionako bave besmislenim stvarima kao što je plaćanje karte u autobusu u koji je kontrola poslednji put ušla verovatno tu negde kad je kod nas plaćanje gradskog prevoza postalo obavezno. (Kad?!) 

Ipak, ono što nisam znala u svojoj tek otpočetoj gastarbajterskoj avanturi jeste da i zgradu u kojoj smo drži Albanac. Takođe ilegalno. Taj prostor je funkcionisao poput skvota i nije bio predviđen za spavanje, međutim, tu ne da se spavalo nego je nekima bila druga kuća. Vlasnik je, najlogičnije, sobe u neregistrovanoj zgradi i izdavao. Cene su se kretale od 300 do 1000 franaka mesečno, ali ja o tome nisam znala mnogo, s obzirom da mi – devojke smeštaj i hranu nismo plaćale.

Sve te stvari su mi se u početku činile manje bitnima, ali vremenom se cela priča zavrtela baš oko tih detalja. Do njih ćemo kasnije stići kao do ključnih delova priče i, ujedno, do njenog epiloga.

Pored tri albanska kafića, uredno raspoređena na tri sprata, ovde su svakodnevno dolazili mladi i stari umetnici. Dobro sam zapamtila jednog slikara, hodnik bio prepun njegovih ogromnih slika, platna iscrtanih narazličitijm stilovima. U sobi preko puta moje, svaki dan se okupljala ekipa koja svira džez, pa su buđenja uz zvuk saksofona bila retko lepa stvar u prvim danima ovde.

Kad su mi u dane došli jedan Italijan i skejt, Srbija i normalan život su mi nedostajali sve manje.

– Jel’ kod vas tamo rat? – pitao me je Italijan jednom.

Smejala sam se.

– Nije rat, ali mi smo za svaki slučaj pripremljeni kao da jeste.

Ali o Italijanu, o ekipi kockara, o najopuštenijem valjanju droge, o policiji i granicama našeg ludila na inostranom terenu, o tome – u sledećem delu.

Nastaviće se…

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *