Šta rade Srbi i Albanci u Švajcarskoj i kako su pobedili sistem? – II deo

I deo

U narednim danima, tačnije noćima, živela sam u leglu poroka i, na izvestan način, bilo mi je odlično. Gledajući unazad, mislim da nikad nisam živela lepši i jadniji život.

U kafiću sam najviše volela da radim treću smenu. Pored toga što sam frilensujući uglavnom radila noću, ovde se tada se igrao poker i bilo je više bakšiša, a takođe i manje kontakta sa ljudima. Doneseš im piće, napraviš sendvič, sediš i gledaš ih kako igraju.

Ko uopšte posećuje ovakva mesta?

Posetioci su najvećim delom bili Albanci, odmah zatim Italijani, pa onda Bosanci, Srbi i Hrvati i još poneko ko zaluta. Ali Švajcarci tu nisu zalutali skoro nikad.

Raditi sa Albancima sa kojima smo žene oko mene i ja imale prilike da radimo, uglavnom znači ostaviti po strani neka od svojih uverenja, zarad sopstvenog mentalnog dobra. Preskočila bih ovde dublju priču o stepenu mizoginije na koji sam među ovim svetom nailazila. Ona mora tek da se blago provuče kroz redove zato što bez toga ni ova priča ne bi bila istinita.

Prvi Albanac kog sam upoznala u Švajcarskoj bio je Ekrem – musliman koji je dolazio u lokal kod moje sestre. Jedno veče smo izašli svi zajedno na piće.

– Je l’ znaš da oni mogu da imaju nekoliko žena? – pita sestra, a Ekrem se smeje.

– Pa to je super. Može! Ako i ja mogu da imam nekoliko muškaraca, onda odlično! – kažem.

On se zacenio od smeha. Njemu je to valjda bila prejaka šala – da zamisli ženu koja može isto što i on.

Uglavnom, možemo se zadržati na tom primeru i ne čeprkati po primitivizmu rasutom po barovima u koji žene retko zalaze, osim nas koje ovde radimo. Ja sam se sa tim dosta dobro nosila. Oni su bili iznenađeni mojom otvorenošću, nekada nepristojnošću, i to se činilo kao najsigurnija pozicija za obe strane.

Što se pokera tiče, o njemu nisam imala pojma, kao ni o albanskom i nemačkom jeziku pa nisam mogla da pratim igru, ali sam zato imala dovoljno vremena da posmatram one koji sede za stolom.

Da je kocka droga to zna svako ko zna nešto o kocki, ali ovde je bilo i kocke i droge. Po slobodnoj proceni, svako od njih je valjao nešto. Treća smena je, zato, ostavljala prostora za bavljenje njhovim psihološkim profilima, za analiziranje nivoa zavisnosti od kocke i koke. Sve to je činilo da sati brže prolaze.

Bila je prilično očigledna razlika između onih koji su kocku doživljavali kao igru, igrali retko i ulagali malo i, sa druge strane, onih kojima je cela stvar vec ozbiljnije sjebavala živote i porodice. Ti bi u igri ostajali do kraja, besneli i svađali se ako izgube, a ako pobede – prelazili bi na aparate i ubacivali najveće novčanice. Ako i tu ne ostanu bez para – onda bi prelazili u treću sobi i igrali barbut. Ako prežive i barbut – neki bi igrali karte za sitne pare, uglavnom sa Ivanom koji se budio rano ujutro, taman kad poker završi.

Ivan je Hrvat, jedan iz ekipe onih koji su u kafiću praktično živeli. Ostao bez pasoša i sad čeka da dobije novi. Nisam znala od čega živi u međuvremenu. Povremeno bi zavaljao neke skupe krpice, mislim da ih je krao. Taj je uvek bio tu, naručivao kratki sa malo mleka pedeset puta dnevno i nije znao nijedan jezik osim hrvatskog, ali se nije ustručavao da priča sa svim nacijama, na svim jezicima.

Bio mi je drag jer smo se razumeli u vezi toga da mene ovde savršeno ne interesuje ništa i niko i on je to cenio. Iz sličnog razloga bio mi je drag i Pakistanac Ali. I on je najčešće dolazio noću. Radio je kao taksista i, za razliku od Ivana koji je voleo da zna stvari, Alija je uglavnom bolelo dupe za sve što se ovde dešava. Pio je svoju kafu i pušio svoju travu.

Ali je povremeno svraćao sa svojim prijateljicama koje su zapravo uvek bile bivše (možda i trenutne) prostitutke. Volela sam da pričam sa njima, za mene su bile kao direktno isporučene iz knjiga Bukovskog. Jedna je bila lepa, uvek nasmejana, falio joj je jedan zub. Druga je bila nezgrapna, ali puna duha, takođe i očajna. Sve su bile uvek pijane i osetila se težina iza njihovog smeha i ja sam volela da verujem da taj šank i ja imamo kapacitet da im pridržimo deo tereta, makar na kratko.

Opšte je poznato da je na margini najjača žurka. Tu se život uzima za ono što jeste, tu je najslađi i najsuroviji. Mislim da je to, uostalom, i bilo ono što mi se na neki čudan način dopadalo na ovom mestu i što je činilo da se vraćam. Pored jednog Italijana.

Italijan(i) u Švajcarskoj

Italijan mi je zapao za oko čim sam ga videla. Izgledao je drugačije od svih prisutnih. Ćelav, sa crvenim naočarima i cigarom u ustima, sedeo je u tom mračnom i zagušljivom podrumu kao inkarnacija Hanter S. Tompsona, potpuno nezainteresovan za sve oko sebe.

Italijanski, naravno, nisam znala, ali su španske serije mnogo pomogle. U početku sam samo pomalo razumela šta govori pa smo koristili gugl translejt i to muvanje – uživo a preko gugla – je bila jedna od smešnijih stvari u kojima sam učestvovala.

Bilo je lepo sa Italijanom. U međuprostoru je bilo to razumevanje bez reči, nešto što sam tada možda prvi put stvarno videla. Tu bliskost koja je potpuno stvarna, a neosnovana. Mi se nismo razumeli ništa, a razumeli smo se sve. Smejala sam se sa njim toliko da mi ništa drugo i nije trebalo, taj jezik je bio univerzalan.

Jedan Albanac u šezdesetim godinama, on je dolazio u klub uvek lepo obučen, odelo i sve to, i obavezno smrdljivi tompus. Ulazio je na vrata zajedno sa gomilom dima i svi su mrzeli njegovu cigaru, ali pevao je lepo i onda su i ljudi ponekad pevali sa njim i to je bilo dobro jer je tom prostoru očajnički falilo da ga neko razmrda. Taj me je jednom pitao za Italijana:

– Kako se vi razumete?

– Pa onako… malo se razumemo, malo ne. 

– Učiš jezik?

– Učim. Malo pričam, malo pišem na guglu pa prevodim, malo rukama i nogama i tako.

– Znaš da se jezik najbolje uči usta na usta. – kaže i smeje se pa se smejem i ja jer su ovde takve šale vrhunac humora. Ako ih ne možeš pobediti – pridruži im se, i ja majkemi jesam.

Do kraja sam stvarno naučila italijanski. Izgleda da ima nešto u tome – usta na usta. Provodila sam sate i sate pričajući sa Italijanom peko gugl translejta, u jednom danu bih naučila milion novih reči i bilo mi je čudno što mi nije bilo neprijatno kad sam naglas počela da sastavljam rečenice. Italijan se zabavljao dok ja grešim, ali se smejao, nije se podsmevao, i ja sam tako popričala.

Ispostavilo se da u Švajcarskoj znati italijanski znaci više nego znati engleski pa sam konačno mogla da čitam deklaracije po prodavnicama i da umesto slatke pavlake ne kupujem pavlaku za kuvanje i tako dalje.

Nakon prvobitnog perioda adaptacije, počela sam da živim gotovo sasvim normalan život.

Izvan tih zidova bila je jedna prilično lepa i svetla stvarnost u kojoj su ti se ljudi smeškali na ulici, u prolazu, a babe i dede od 80 godina su vozili bajseve, vitalniji nego polovina tridesetogodišnjaka u Srbiji. Jedino što mi je slamalo srce bili su vlasnici pasa. Samo dvaput sam napravila tu grešku i pokušala da pomazim tuđeg psa. Pas bude malo zbunjen, ali na licu vlasnika ili vlasnice vidiš očigledno neodobravanje. To je valjda deo te švajcarske topline. Jedino zbog nje mi je Srbija nedostajala.

Lucern je bio lep i miran, iako su kroz njega svakodnevno prolazile hiljade turista. Nalazi se u samom centru zemlje, a najupečatljiviji prizor u gradu je najstariji natkriveni drveni most u Evropi – Kapela most. Baš tu, oko Lucernskog jezera, tu je bila moja oaza. Satima sam sedela na obali sa Italijanom, hranili smo patke i labudove. Kada nismo bili blizu jezera, cirkulisali smo kroz grad na točkovima – na biciklu, na rolerima, u autobusima i vozovima, valjali se po ulici od smeha.

U nekim danima sam bila apsolutno sigurna da nikad nisam bila srećnija. Bilo je kao da sam gledala tuđi život i sve vreme želela da bude moj. Štos sa životom i jeste u tome da stvari prihvatiš onakvima kakve jesu i da ne pokušaš od njih da praviš ono što ne mogu da budu. To je bila neka lekcija koju smo i Italijan i ja morali da savladamo, svako za sebe, i zato smo imali prećutni dogovor da samo grizemo dane, onako kao kad Milena Marković napiše: “A da se mi volimo, ko zna šta će biti sutra.”

Jer u tom sutra je stvarno moglo da bude svašta.

Kad stvarnost pokuca, i to bukvalno

U naš šareni svet u sivom podrumu stvarnost je polako počinjala da kuca. I to bukvalno.

Prvi put sekjuriti je pokucao kad smo bili kod Italijanovog druga Roberta. Tad još nisam mnogo razumela italijanski, pa nisam shvatala o čemu se tačno radi. Ispostavilo se da sekjuriti ne dolazi zbog kafića, pokera ili droge već zbog toga što ovde ne bi trebalo da se spava, pa su u sobe ulazili tražeći dokaze o mogućem noćenju. Bilo ih je svuda u svakoj od soba, ali ne znam kako su naše priče prolazile.

Do kraja ove avanture u koju sam dolazila uz tri ture, ja sam spavala u sobi sa Italijanom i sekjuriti je prvo dolazio samo vikendom. Onda su prestali da dolaze. Onda su opet počeli. I, konačno, na kraju je umesto sekjuritija dolazila policija i tu smo shvatili da bi stvar mogla da bude ozbiljnija nego što deluje.

Završila sam sa poslom te večeri, a u sobi su me čekali Italijan i pasta. Italijan je, da kliše bude potpun, pravio najlepšu pastu ikada. To prosto ne može da se prepriča. Taman sam počela da se pitam da li je ovo što živim stvarnost ili neki mnogo dobar, prolongirani trip, kad se začulo kucanje na vratima.

I još jednom. 

Svetlo je bilo ugašeno, jedva smo disali i nadali se da će uskoro da odu. Srećom, i jesu, ali se kucanje nastavilo i u narednim noćima.

Nastaviće se…

III deo

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *