Šta rade Srbi i Albanci u Švajcarskoj i kako su pobedili sistem? – III deo

I deo
II deo

Teško je reći u čemu je tačno problem, zašto su policija i sekjuriti iznova dolazili, a postojale su razne verzije priče.

Suštinski, nema sumnje da je postojalo malo more razloga za njihov dolazak na ovu adresu, počevši od neregistrovanog kafića, preko kockanja, pa sve do droga. Jedan od stvarnih, mogućih razloga bila je činjenica da se u neregistrovanoj zgradi zapravo spava i živi. To je bila zvanična priča, a ostale scenarije si mogao sam da zamišljaš, izmišljaš i da se pitaš. Ja se nisam pitala puno, samo sam pokušavala da budem oprezna najviše moguće. To je značilo pratiti sigurnosne kamere u kafiću, zaključavati vrata u sobi, otvarati samo kad Italijan pokuca tri puta i sve nešto tome slično. Više se, prosto, nije moglo. Tu smo gde smo.

Doduše, moglo je i da se ode kući pre nego što postane opasno. Nije da to nije bila otvorena opcija. Ali stvarnost ima svoje uvrnute puteve i ići kući značilo je, ujedno, i pozdraviti se sa Italijanom, i to ne do sledećeg puta, nego možda čak do zauvek, i, da budem iskrena, meni se baš i nije žurilo. Ipak, kako su dani prolazili, sve sam češće mislila na to, sve češće smo pričali o tome.

Rušenje kućice – metaforički i stvarno

Taj dan kad se sve desilo, radila sam prvu smenu. Sve je bilo najnormalnije, što znači da ništa nije bilo normalno. Ivan je sedeo i pio svoj stoti espreso, ekipa je taman završila sa pokerom, još je poneko sedeo i igrao karte, ja sam se probudila nikada svežija. A onda kao da je počela da se dešava neka frka, čujem mnogo reči, ali ih ne razumem. Nema nikog ko bi mogao da mi prevede, ali malo po malo svi počinju da se rastrčavaju, ne znam kuda. Almir, gazda, je došao pa ga pitam šta se dešava, ali on mi govori neke polurečenice iz kojih ne shvatam mnogo. Otprilike, ne zna ni on.

Kroz desetak minuta, od toga da nije ništa, stižemo do toga da je svašta.

– Pokupi stvari – kaže mi Almir – Sve moraš da uzmeš, da spustiš dole u podrum. Oni će doći da gledaju sobe. Treba da bude kao da nema nikog, razumeš?

Uopšte ne razumem. Ne znam ni ko dolazi, ni ko će da gleda sobe, ni šta će da bude posle. Ali evo dolazi i Italijan i on mi kaže nešto slično. Tu su neki ljudi iz nekih institucija, a dolazi i policija.

– Najbolje da svi odemo odavde – nastavlja Almir – Budemo par sati negde dok su oni tu pa ćemo da se vratimo.

Zvučalo je prihvatljivo. Ne toliko drugačije od nekih drugih puta i drugih frka, ali atmosfera oko mene je ipak ukazivala na to da je u pitanju nešto novo. Iz ove perspektive mislim da se niko i nije baš potpuno nadao onome što je usledilo.

Otišla sam u sobu sa Italijanom da spakujemo stvari i spustimo u podrum, kako je Almir rekao. Do tog trenutka, ja sam sa Italijanom u toj sobi od najviše 10  kvadrata imala spakovan ceo jedan mini – život. Uz malo patetike koja se na ovoj tački priče ne može izbeći, pokupiti te stvari značilo je ujedno i pozdraviti se delom tog života.

– Izgleda će ovo završiti pre nego što smo mislili – kaže mi Italijan dok pakujem stvari vrteći se u krug po tom pretrpanom prostoru.

Pogledam ga spremna da se posvađam iz ovih stopa jer ne razumem šta to sada znači, na šta se to odnosi i što sedi u ovoj frci i gleda me tim pogledom. A onda shvatim pa me to potpuno sjebe. Tu mi se i plače, ali nemam za to vremena. Vozi me panika, možda i strah, ne znam tačno šta je. Sve se dešava, svi su svuda, na hodnicima je buka. Jedni žure da sakriju drogu, drugi žure da pobegnu, treći žure da spakuju stvari, četvrti su već otišli i tako redom.

Taman sam nosila poslednju torbu iz moje i Italijanove sobe, on se vratio po još nešto, kad mi je Almir rekao da nemam vremena da ga čekam, da moram da uđem i da mora da zaključa.

I tako smo ostali zaključani u kafiću Almir, Sureja – Albanka sa kojom sam radila, još jedan Albanac i ja. Ne znam gde je Italijan, tu mu je jakna. Šaljem mu poruke, ali ne odgovara.

Njih troje pričaju nešto na albanskom, ne znam šta, malo pitam, ali ne dobijam odgovore, i sve to već ozbiljnije počinje i da me plaši. Ipak, na neki čudan način, i dalje zamišljam da ovo ne može da ispadne posebno loše. Ali dok Almir sa prebledelom facom i suvim ustima vadi novac iz aparata i premešta ih, jedan po jedan, u magacin, ja shvatam da stvari verovatno nisu tako naivne. On nikad ranije nije bio ozbiljan na pomen policije i sekjuritija. Štaviše, smejao se nama koji smo bili.

Hodnik na sigurnosnoj kameri se čini mirnim. To traje neko vreme, a onda smo vidimo gomilu policije koja prolazi hodnikom. Meni se tu već steže grlo. Daleko od toga da sam neka princeza, božemoj. Princeze se sigurno ne nalaze na ovakvim mestima, još svojom voljom, još skoro pa uživajući u sveopštem ludilu. Ali svakako sam uvek prilično bila sa ove strane zakona i nisam navikla da pred policijom imam razloga za brigu, a posebno ne da stojim kao potencijalni krivac, što sam u ovom slučaju svakako bila, iz ovih ili onih razloga.

Dok sam ja trčala po svojoj glavi, policija je došla do vrata kafića i sigurnosne kamere i pokušavali su da je skinu. Onda smo videli samo njihove noge. Onda smo ugasili svetla. Onda smo se premestili u drugu sobu. Onda se još malo čulo samo naše disanje i onda su konačno ušli tu gde smo.

Izvode nas četvoro napolje. Skoro da stižem i da se nasmejem jer vidim da je, osim nas, i Ivan tu. Mislim se u sebi – logično, gde bi drugo bio, njemu ovo i jeste kuća.

Stojimo napolju i čekamo, čekamo… Po zgradi se rastrčalo 40 i nešto pandura. Ko zna šta su tačno tražili i očekivali da nađu, al definitivno su našli svašta i od onoga što nisu planirali . Za početak, nas petoro koji smo bili iz sasvim različitih priča, već i geografski: Ivan – Hrvat, Sureja – Albanka, Almir – Albanac ali iz Makedonije, Imre – Albanac rođen u Švajcarskoj.

Nije se smelo znati da mi tu radimo i spavamo i to je bilo sve o čemu se trebalo lagati, znači – o svemu se trebalo lagati. Ja sam imala dobar alibi, svoj drugi posao, kopirajterski koji sam radila i dok sam bila u Hotelu Albanija, to je bila istina. Ja sam tu sa dečkom, to je bila moja priča.

Čekali smo i čekali.

Prvo me je panika vozila od nožnih prstiju do vrha glave. Preznojavala sam se pa smrzavala. Pa sam se setila da ne treba da izgleda kao da se plašim. Ja sam ovde privedena greškom, ja se smrtno dosađujem, ja se još i nerviram što me ovde drže ni za šta. Kad sam se toga setila, postalo je i lakše i teže, jer sam morala sve što me je stvarno vozilo da zaledim i stavim na čekanje, ubacujući se u ulogu. Uloga me je spasila jer sam umesto panike počela da posmatram mesto na kom sam. Možda po prvi put stvarno.

Znala sam da je to to. Ovde je kraj ove epizode i kako god da završi – završiće.

Gledala sam brdo ispred sebe. Na njemu ostaci snega (bio je već januar), kuća i dve mačke i ovce koje pasu. Jednoj se čuje zvonce, ta je malo dalje, tu sam čula svakog dana, nekad me je i budila. Sa druge strane ove zgrade je bio put pa autoput. Mislila sam o tom kontrastu i bio mi je smešan. Činilo se skoro pa nezamislivim da samo deset metara dalje Švajcarci sa svojim mirnim licima hodaju ulicama, osmehuju se jedni drugima, nose svoje namirnice i glave bez briga.

Gledala sam nebo iznad sebe, bilo je belo od ledenih oblaka, pa onda opet podrum i zgradu pored koje stojim. Pandurski psi su lajali i lajali.

– Sigurno je bilo i boljih epizoda u životu – mislim se u sebi – Al šta sad, i ova je deo priče.

Setila sam se da je najgore što može da mi se desi uzimanje novca, deportovanje, kazna i zabrana. Ok, mislila sam, to nije tako strašno. I tu sam već počinjala da se opuštam. Uvek je važno da zamisliš najgori mogući scenario i onda često vidiš da on nije toliko strašan. I tako sa svim.

Albanka i ja smo krenule sa dve pandurke u maricu i tu mi je bilo jasno da ću o ovome jednom morati da pišem. One su bile prilično ljubazne, jedna je imala biceps veličine moje butine, druga se činila prilično elegantnom, a onda je nonšalantno podrignula pri ulasku u kombi i nastavila da razgovara sa ovom prvom. Sve to me je zabavljalo. Bila sam joj zahvalna što ovom trenutku nesvesno dodaje komičan karakter umesto onog koji bi zapravo mogao da ima.

Unutra u stanici su nas slikali pored onog belog zida sa crtama i, uopšte, za mene je sve to bilo potpuno filmski. 

U psihologiji, ima ono nešto što se zove disocijacija. Kao odbrambeni mehanizam, disocijacija čini da se praktično diskonektuješ od trenutka u kom se nalaziš i na taj način zaštitiš svoj mentalni svet od potencijalnih budućih trauma. U tom momentu, to je značilo posmatrati ceo događaj kao da se dešava nekom drugom. Ujedno, mislim da me je to ne samo spasilo nego i omogućilo da o ovome danas pišem, i dalje pomalo verujući da se i nije dogodilo meni.

Ispitivanje u stanici je bilo nešto detaljnije od onog napolju. Još jednom su nam pregedali stvari. Albanka nije govorila nijedan drugi jezik pa su čekali da dođe neki Albanac da bi s njom mogao da se sporazume. Kada je stigao neko vreme su pričali i svi smo ih nemo gledali, a niko ništa nije razumeo. Onda je drugi pandur, na engleskom, pričao sa mnom. Još jednom sam ponovila svoju priču, Italijan i posao na kompjuteru. Preleteo kroz ostale nejasnoće: ko konobariše u klubu, da li se kafa plaća, gde spavam, koliko ostajem.

– Ja bih ti preporučio da se vratiš za Srbiju i da u taj bar ne ideš ako opet dođeš. – zastao je za trenutak – Tamo se mnogo čudnih stvari dešava.

Mislila sam, jebote, ni nemaš pojma koliko. Ovo što si ti nanjušio bio je tek deseti deo istine. Mada, sasvim moguće da je stvarnost izgledala još luđe kad o istini imaš samo isečke i znakove na putu. 

Konačno, rekli su nam da možemo da idemo. 

Stvarnost je stvarno čudnija od bilo čije mašte

Na ulici sam i dalje bila sastavljena. Mislila sam kako moram da dođem do interneta i Italijana, pa sam žurila do obližnjeg Meka i tu se iluzija, konačno, raspršila. Prvo Italijanov pa onda i mamin glas – disocijacija je pukla i evo tu sam – u Meku, sa svim svojim parama od sebe, bez svojih stvari, bez ideje kada i kako ću do njih moći da dođem.

Za svaki slučaj, dok sam čekala Italijana, otišla sam do obližnjeg tržnog centra da kupim farmerice, džemper, gaće i čarape. Za trenutak sam se ponovo ugodno disocirala.

Uopšte, mislim da mi koji pišemo ponekad samo imamo malo više sreće od drugih zbog mogućnosti da svoj život gledamo kao da je tuđi: posmatramo i beležimo, unapred pravimo priču, nenamerno je ulepšavajući i za sebe i za svet. Zato nam i ne treba puno verovati. Mi često do zla boga lažemo, toliko da na kraju i sami počnemo verovati u sopstvene izmišljotine.

Pa ipak, epizoda iza mene je bila stvarna, ova ja koja hoda po H&M i probava pete po redu farmerice i deseti po redu džemper, i ona je stvarna, Italijan koji sam što nije došao, i on je stvaran, hvala bogu što je stvaran, da nije – šta bih ja sad radila? U stvari ni ovako, ni sa Italijanom nisam baš sasvim znala šta radim, ali on je uvek imao plan.

Kada je konačno došao, iznajmili smo hostel kod nekih Kineza u blizini i naredna dva dana smo živeli gotovo kao sav normalan svet. Za nas je to u tom trenutku bio luksuz, ne zbog novca već zbog komocije, a zapravo su to sve bile neke potpuno normalne stvari.

Večerali smo u kuhinji hostela i bilo je lepo. Prvi put smo sedeli zajedno za normalnim stolom, na normalnom mestu, kao normalni ljudi. Italijan me je gledao lepo i tužno i svima nam je sve bilo jasno. 

– Kao što si rekla: kad nešto treba da traje – ono traje, kad mora da završi – onda završi.

Činilo se baš tako, a ja sam tad već aktivno radila na tome da slušam ono što mi život govori, da ga ne silujem pokušavajući po svaku cenu da od stvarnosti, sebe i drugih napravim nešto što nisu i što ne mogu biti.

Naredni dan, pokupili smo stvari kod Almira, bilo ih je mnogo i bile su razbacane. Policija je ušla i u tu prostoriju, gde je, pored stvari svih nas, bio i Ivan, tu su ga zatekli sakrivenog.

Sureja je odlučila da ostane, Almir je razumeo da želim da idem. Kafić je i te večeri radio. Ušli smo unutra i sve je izgledalo uobičajeno. Sedela sam u odvojenoj prostoriji sa Italijanom i njegovim drugovima, pila kafu, smejala se i pričala, srećna što se svi razumemo. Na neki čudan način, osećala sam se bliskom sa svima njima, u stvari mislim da je fuzija sličnih osećanja bilo ono što je te večeri činilo da atmosfera u kafiću bude prilično vedra. Mi smo sad ovde kolektivno preživeli neki mini pakao. Ili mini avanturu, kako za koga. Što kaže H. S. Thompson, stvarnost je stvarno čudnija od bilo čije mašte.

Sledećeg jutra, Italijan je otišao za Italiju, a i mene je, nešto kasnije, Almir odvezao do autobusa za Srbiju.

Umesto epiloga:
Šta se zapravo desilo sa Hotelom Albanija?

Epilog priče iz policijske stanice daje posebnu notu ovom slučaju. Onaj Albanac sa kojim je Albanka pričala, ispostavilo se da je on prijatelj od Almira gazde lokala, pa je dobar deo stvari razrešen prijateljskim putem. Moram da priznam da sam malo trijumfovala što naše bratske veze rade i tamo gde bi po svim pravilima igre trebalo da ne mogu da opstanu. Ali hajde ti zajebi ludog Albanca ili ludog Srbina, bilo gde na svetu. Pa taj se još nije rodio.

Iz tog razloga, dakle, niko od nas tamo zatečenih nije najebao. A šta se sa zgradom desilo – to ne znam, ali Almir je vec imao spreman novi prostor za svoj klub. 

Lično volim što se ispostavilo da je ova idilična zemlja, makar u ponekim budžacima i mračnim podrumima, mnogo luđa i neuređenija nego što se čini. To je uvek tako: ti živiš i misliš da je život to što vidiš i gledaš, a život je u stvari nešto skroz drugo što tek povremeno bljesne pred tvojim očima. Jer stvarnost jeste i treba da bude sva od tih razlika i krajnosti. Bez njih bi, kao prosečan Švajcarac, mogao samo da sediš, grickaš sir i čekaš penziju kad ćeš da se vozaš po nekim drugim gradovima i gledaš druge ljude kako žive.

Volim da verujem da ćemo jednom i mi i Albanci uspeti da pozajmimo nešto od švajcarske uređenosti i upeglanosti, a oni nešto od naše neposrednosti. U takvoj kombinaciji, činili bismo jedan gotovo savršen organizam. Ovako su oni za nas i dalje prilično nezanimljivi i dosadni, a mi za njih egzotika, ali opasna. Kao ono kad Italijan pita je l kod nas i dalje rat.

Da nas tu nema, lepo sam rekla, trebalo bi nas izmisliti i doseliti.

Što se tiče Albanac u Švajcarskoj, krajnje subjektivno mislim da su se oni tu snašli bolje nego mi igde. Koliko su se integrisali u društvo – to je za neku drugu priču, ali definitivno su pronašli način da žive mimo sistema, kao kod kuće.

Mi Srbi od tog sigurno nismo bolji. Sasvim naprotiv. Zato se na tom prostoru, u “tuđini” ipak bolje razumemo sa njima nego, na primer, sa Švajcarcima.

***

U autobusu, u povratku sam bila srećna i umorna. Pošteno sam se oprostila sa planinama i kućama sa niskim krovovima, sa sivim kravama na brdima. Švajcarska je lepa, mislila sam, ali mogu komotno da se tu više nikad ne vratim. O Italiji bih već razmislila.

Kraj

Post Your Comment Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *