Sećam se, mama je davno pokušala da mi objasni da to tako ne ide, da ljubav nije to što bih ja htela: svaki dan vrteška, svaki dan cirkus, svaki dan luda zabava, adrenalin koji skače, kurac koji skače, ja koja skačem, sve što gori i razliva se, vatrometi, vatrometi. To je htela da mi objasni.

Lepo je znati: nekom sam ja ono što je meni onaj čovek što putuje svetom na dva točka ima so u kosi i prstima i miriše na Mediteran. Lepo je znati: Nekome si ti ona čežnja za daljinama. Nekome si ti nemir u predelu trbuha, podsećanje na život koji besni, negde, uvek negde drugo od

U ova četri zida mogu sve što ti padne na pamet. Ovde donesem ceo svemir, ovde se smejem, ovde očajavam. Tu radim pedeset poslova i testiram svih stotinu uloga. Svaka je podjednako prava ako se samo potrudiš. Tu pozovem tebe da me voliš, njega da me ostavi, nekog petog da izleči. Nama toga što ova

moraš da nosiš to što imaš najbolje što možeš i to je sve što ti preostaje moraš da nosiš sopstvenu izgubljenost kao ordenje rane kao pistolj suze kao ukras ništa drugo ti ne preostaje nego da upakuješ to što imaš najbolje što možeš da kažeš hvala svakoj rani medalji iz rata sve je to tvoje.

Evo jedna što sam je odložila zajedno sa debelim džemperima i sad je slučajno ponovo našla da mogu duplo da se radujem ovom suncu   Koliko meni fali  to leto. Tako je teško postojati ispod tone i tone krpa i džempera. Tako je teško prosto – biti kad si jedva živ – upasan do grla