Category : Poezija

90 posts

30 days of kindness
Dan 06. – Ne ubiVaj male, lepe, raspevane, tupkaste vrapce <3

11039300_900937233300908_2149435643974274726_n

Da mogu da biram, ja bih odabrala se uvek probudim ispod nekog lepog drveta i da prva stvar koju vidim po ispadanju iz sna budu voda i pesak, a prvo što čujem, da budu ta priroda i te ptičice i sve to lepo.
Kad već ne mogu da ulovim taj stalan život u šatoru koji je kuća, onda mogu da ulovim neki kraj gde me, onda kad me ne bude alarmi, bude sunce i vrapčići. I godinama sam se radovala tom buđenju. I godinama bih htela da uživam u njemu. I zato kao ovo je važno:

Bacanjem žvaka na ulici ubijamo vrapce i sva ta sitna, raspevana krilata stvorenja!

Nedavno sam naišla na tu neku vest (nije ova, ali sve bitno je tu http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/1442189-poslednji-vrabac-u-beogradu-simbol-prestonice-polako-odumire-foto) i nakon nje sam, ipak, par puta bacila tu žvaku na trotoar (voziš rolere, pa se kao pravdaš tim da nisi stigao, nisi se setio i tako), i jebote – grize me savest! Misliš na malog tupkastog vrapca koji će se zaleteti na tu žvaku koju si mogao da ispljuneš pet koraka dalje. I misliš kako više ne može svojim malim tupkastim, raspevanim kljunom da hrani ni seb ni male vrapce.
Onda sam, nakon tih par griža savesti i još par podizanja svojih žvaka sa ulice nakon što ih bacim, počela da ih bacam u kantu ili, ako baš nije pri ruci, u šahtu, ili već tako negde gde se mali tupkasti vrabaca koji lepo peva neće zaleteti.

Ovo je skroz lako i skroz divno i ako si ovo pročitao – ja se stvarno nadam da će da te progoni kod svakog narednog bacanja žvake na ulici <3 i da će onda, narednog proleća, da me budi bar pet vrabaca više.

#30daysofkindness #dan06

30 days of kindness
Dan 05.

Svet je za bar pet nijansi lepše mesto kada nekom nepoznatom pokloniš nešto – ne očekujući baš ništaništa zauzvrat, čak ni hvala.

11390169_900380560023242_5118444169021195049_n

Imala sam neki deseti kindness slatkasti momenat u planu pa sam, sve u nekoj frci, sela negde kod stanice, da kao ulovim net i prosledim neki mail, pa je, tu usput i niotkuda, jedan emigrant, sav veseo i riđokos, nešto pričao – malo sa mnom, malo sa sobom samim. Nisam ga baš nešto mnogo gledala, kao žurilo mi se baš. Pita me usput da li imam neki juice, reko nemam.
Kaže, baš mi lepa boja kose, pita da l je prirodna. Kažem nije.
Kaže – njegova jeste. (Skine kačket i pokaže, da vidim lepo.)
Reko – ja bih volela takvu jednu. (A stvarno je lepa. I stvarno bih je volela.)
I kao, odradim šta sam imala i spakujem komp i krenem. Pita da li me uplašio, kaže da nije hteo. Ja objašnjavam da nije, ali sad mi je već pretoplo i bus će uskoro da mi ode.
I onda usput shvatim da je to – to: kad događaji tebe ulove. Skontam da, zapravo, na dnevnom nivou imamo ovakvih milion malih čuda od kojih svako čeka da ga samo primetimo. Dobro, nema ih baš milion i nije ih obilje i nema ih možda uopšte u svakom danu, ali ovo je totalno bilo – to.
I odem do trafike i kupim mu sok i čokoladicu i kao požurim da ga nađem i taj pogled njegov kad sam mu pružila sok. WOW! Pa to je nešto tako iskreno lepo da moraš da se ježiš na sred ulice.
Kaže: Dude you are awesome! – i smeje se tako skroz super i iskreno.
I ja ništa, odem da ulovim bus i malo sam se smejala onda, šta znam, jedno pola sata onako, baš dosta. I evo sad se još uvek malo smejem.

Koliko je sve to nešto super na ovom svetu samo kad daš malo više od sebe.

#30daysofkindness #dan05

Dan 04. – Napiši thank-you email umetniku koji je na tebe značajno uticao

10384059_899580946769870_8433246646962726446_n

(Jeste, Amanda Palmer divna <3 )

Moram da priznam da ovo malo odlažem. Kao ne stižem (ni danas ni inače), a u stvari stvarno nije lako i kao baš je bezveze da nekome ko od ljudi to “hvala ti” čuje relativno često i ti dođeš i kažeš to isto, ali malo drugačije upakovano.
(A to je ta zamka u koju, zapravo, upadamo, jer smo malo (i malo više) glupkasti pa mislimo da se tako mnogo toga podrazumeva (podrazumevanje je taj posebno velik zajeb!), da lepog uopšte može biti previše, ljudi imaju dovoljno tog “hvala ti”, tog “dirnuo/la si me”, tog “ti si stvarno nešto” ili, u ovom slučaju, “ti si jedno tako moćno biće koje ume da pomeri sve u meni” i još “tih par reči je značilo sve u nekim usranim danima.”
Eto tako neke stvari koje imaju izgleda da zvuče patetično (sreća pa ih ne pišem na maternjem jeziku, tešim se), pa ih onda pišeš i brišeš i tako u nedogled.

Elem, evo sastavljam tih par redova za reći jedno hvala i – još štošta. Samo, to niti mogu da sročim s lakoćom nit umem da podelim sa svetom ovde. :’( :D
Ali ovo je baš lep deo igranja koji je malo manje igra i malo više život, jer u te neke pesme stvarno staje ceo moj svet.
I onda jebiga.
Zato se i ne deli i zato se i ne piše lako.

#30daysofkindness #day04

Dan 03. – Hranilica za ptičice <3

11391419_899141100147188_5531389123873761472_n

Od neke plastične kutijice i nečeg ničega.

I idem da je smestim sada negde gde mogu, s vremena na vreme, da ošmekam ptičice koje jedu i da je dopunim. heart emoticon

#30daysofkindness #day03

Dan 02. – Ne treba ti razlog da nekome ulepšaš dan <3

Ovo je bilo za mrvu više od usputne ljubaznosti jer je zahtevalo i malo iskakanja iz zone komfora. Ne mnogo, ali taman da ti se na +27 stepeni obrazi zarumene i da se kao malo glupavo postidiš.

11138138_898508373543794_1342195877945391201_n

Na papiriće sam napisala tu kao ljupku rečenicu ili dve i zadenula par lepih cvetaka, pa je trebalo da sve to zadenem ljudima za stakla automobila. I kao super – ispala sam iz stana skroz rešena da to i odradim, a onda usput shvatiš da ti je neprijatno. Kao – šta ako neko zastane i gleda, šta ako neko ko ide iza mene stoji i viri, pa da li ja onda ličim na nekog glupavog hipika, još sam obukla i ovu cvetnu haljinu, i sve tako neka bezvezna šta-ako.
(A trebalo bi, u nastavku, da poklonim i čokoladicu/cvet/nešto nekom potpuno nepoznatom. Pa nemam pojma kako ću to da odradim, ali sad bar znam da moram.)

I, da, žao mi je samo što neću moći da vidim lica onih kojima sam te porukice i cvetiće ostavila. :( :) <3

#30daysofkindness #day02

PAGE TOP